Tekst:

Promišljati obnavljajući

Anca Verona Mihuleț 

Draga Andreja, upoz­na­le smo se pri­je goto­vo deset godi­na u tvom stu­di­ju u Zagrebu, koji je godi­na­ma funk­ci­oni­rao kao pros­tor za pro­duk­ci­ju, sas­tan­ke, radi­oni­ce i okru­gle sto­lo­ve. Ono što je pri­vuk­lo moju paž­nju u našem prvom raz­go­vo­ru bila je men­tal­na mapa koja je dje­lo­mič­no pre­kri­va­la jedan od zido­va tvog rad­nog pros­to­ra. Što za tebe pred­stav­lja men­tal­na mapa i kako si poče­la koris­ti­ti ovu meto­du raz­miš­lja­nja i zamiš­lja­nja budu­ćih projekata?

Mentalna mapa je kons­tan­ta u mom stu­di­ju. Svaka tra­je od dvi­je do četi­ri godi­ne, tije­kom kojih ih pola­ko kons­tru­iram pa je zamje­nju­jem slje­de­ćom. Korisne su mi kada gra­dim kom­plek­s­ne dugo­go­diš­nje pro­jek­te jer na taj način struk­tu­ri­ram pro­jekt. Mogla bih to uspo­re­di­ti sa žiča­nom kons­truk­ci­jom koju kipar/ica gra­di za svo­ju budu­ću skul­p­tu­ru u gli­ni. Trenutno radim na men­tal­noj mapi za pisa­ni rad o druš­tve­no anga­ži­ra­noj umjet­nos­ti odnos­no nje­zi­nim akti­va­cij­skim poten­ci­ja­li­ma. Na tvoj pri­jed­log svo­ju recent­nu mapu pre­no­sim na zid Moderne gale­ri­je u sklo­pu ove izlož­be. Nije još dovr­še­na, ali uvo­di publi­ku u moj pro­ces i raz­miš­lja­nje o druš­tve­no anga­ži­ra­noj umjetnosti.

Vidiš li druš­tve­no anga­ži­ra­nu umjet­nost kao meha­ni­zam dubo­ke druš­tve­ne pro­mje­ne ili stra­te­gi­ju bor­be pro­tiv razlika?

Krećem od teze da druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nost svo­jim dje­lo­va­njem može čini­ti svi­jet boljim mjes­tom. Za mene je nje­zi­na sušti­na otva­ra­nje kon­kret­nih druš­tve­nih pro­ble­ma i suoča­va­nje publi­ke s osob­nom odgo­vor­noš­ću za druš­tve­ne devijacije.

Smatram kako kroz pre­ciz­ne stra­te­gi­je dje­lo­va­nja, druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nič­ka prak­sa može doves­ti do kon­kret­nih druš­tve­nih pro­mje­na, i time biti važan agens odnos­no pokre­tač u druš­tvu. Ona je mogu­ći kanal komu­ni­ka­ci­je, sen­zi­bi­li­zi­ra­nja, razot­kri­va­nja struk­tu­ra i meha­ni­za­ma stig­ma­ti­za­ci­je u druš­tvu te izna­la­že­nja pri­jed­lo­ga  rje­še­nja za pra­ved­ni­ji suži­vot. Kao dio hege­mo­nij­skog apa­ra­ta drža­ve, umjet­nost ima usta­lje­ne modu­se vid­lji­vos­ti i finan­ci­ra­nja. One se mogu unu­tar rup­tu­ra u ide­olo­škoj matri­ci kri­tič­ki usmje­ri­ti na stvar­nost i uka­za­ti na uvri­je­že­ne meha­niz­me stig­ma­ti­za­ci­je. Otvaranje pita­nja, osvje­šta­va­nje pro­ble­ma, suoča­va­nje s osob­nom ulo­gom gledatelja/gledateljice, pro­na­la­že­nje mogu­ćih rje­še­nja te, u konač­ni­ci, pro­mje­na zate­če­ne situ­aci­je, osnov­ni su cilje­vi moje umjet­nič­ke prakse.

Možemo pro­ši­ri­ti raz­go­vor i na druš­tve­nu prak­su kao širu umjet­nič­ku kate­go­ri­ju kojoj pri­pa­da druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nost. Mislim pri tome na sve one umjet­nič­ke pro­jek­te koji za svoj mate­ri­jal uzi­ma­ju druš­tve­ne odno­se ili rezul­ta­te tih odno­sa kroz aktiv­nu par­ti­ci­pa­ci­ju gle­da­te­lja, kri­ti­ku druš­tve­nih odno­sa, pro­pi­ti­va­nje druš­tve­nih situ­aci­ja, rada s odre­đe­nim zajed­ni­ca­ma i slič­no. Unutar tako ocr­ta­ne kategorije,

druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nost je ona vrsta druš­tve­ne prak­se koja se ne zado­vo­lja­va sim­bo­lič­kim ili samo estet­skim rezul­ta­tom, nego kroz tak­tič­ko subver­ziv­no dje­lo­va­nje iz umjet­nič­kog sis­te­ma ostva­ru­je vid­lji­ve rezul­ta­te u stvar­nom druš­tve­nom tkivu.

Stoga se ulo­ga umjetnika/ce unu­tar druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti ne zavr­ša­va kri­ti­kom ili este­ti­za­ci­jom, već kons­tant­nim šire­njem zna­nja i gra­đe­njem plat­for­me za zajed­nič­ko obli­ko­va­nje druš­tve­nih odno­sa koje dovo­de do promjena.

Osim u Europi, radi­la si diljem svi­je­ta, od Sjeverne do Južne Amerike, od Azije do Oceanije. Kako rje­ša­vaš slo­že­nost loka­ci­ja na koji­ma istra­žu­ješ? Kako se pozi­ci­oni­raš pred raz­li­či­tim druš­tve­no-poli­tič­kim tek­s­tu­ra­ma s koji­ma se susrećeš?

Problemi koje otva­ram u svo­jim rado­vi­ma čes­to svoj kori­jen ima­ju u druš­tvu u kojem živim. Postsocijalistička druš­tva su i dalje pros­tor eks­pe­ri­men­ta. Ne želim reći da sva zavr­ša­va­ju neus­pje­hom, ali su mahom bol­ni rezo­vi koje mi, gra­đan­ke i gra­đa­ni, pro­živ­lja­va­mo vrlo osob­no. Sve je na „druš­tve­nom poja­ča­lu“, vid­lji­vo, pre­poz­nat­lji­vo, sani­ra­no povr­šin­ski, no bez pra­vih struk­tur­nih rje­ša­va­nja. U tom svje­tlu, vrlo lako mogu razu­mje­ti pro­ble­me dru­gih dru­šta­va, vidim puko­ti­ne, kos­ti koje izvi­ru­ju, boles­ne orga­ne… Nisu potreb­ne neke poseb­ne rend­gent­ske naoča­le da bi se uoči­le druš­tve­ne neprav­de, lju­di koji su nepra­ved­no izos­tav­lje­ni i gur­nu­ti na druš­tve­nu mar­gi­nu, a koji s dru­ge stra­ne, zor­no, kao ogle­da­la osli­ka­va­ju sta­nje druš­tva. Primjerice, tema migrant­skih radnika/ca koji u Zapadnoj Europi nisu dobro pri­hva­ća­ni je još od 60-ih godi­na proš­log sto­lje­ća dobro je poz­na­ta u Jugoslaviji. Imali smo u proš­los­ti neko­li­ko migra­cij­skih valo­va pre­ma Zapadu, a zad­nja veli­ka migra­ci­ja hrvat­skih građana/ki poče­la je nakon ula­ska Hrvatske u Europsku uni­ju. Stoga mi nije bilo teško razu­mje­ti s kojim se pro­ble­mi­ma susre­ću migranti/ce u Austriji, Njemačkoj ili Švicarskoj.

Izdvojila bih dva svo­ja rada, „Bosanci van!“ iz 2008. godi­ne, koji je u Crnoj Gori na 53. her­ceg­nov­skom zim­skom salo­nu 2020. godi­ne dobio dru­gu nagra­du, i „ISTE – za pri­hva­ća­nje raz­li­či­tos­ti“ iz 2017. godi­ne. Oba su rada puno puta izla­ga­na i citi­ra­na. Prvi je nas­tao na poziv Muzeja moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti iz Ljubljane, a dru­gi je nas­tao kao samo­fi­nan­ci­ra­ni pro­jekt u Zagrebu. U Ljubljani sam sura­đi­va­la s tro­ji­com gra­đe­vin­skih rad­ni­ka iz Bosne koji su u tom tre­nut­ku radi­li na zgra­di Muzeja pre­ko veli­ke gra­đe­vin­ske fir­me koja im je osi­gu­ra­la rad­nu dozvo­lu i bri­nu­la o nji­ho­vom smje­šta­ju i hra­ni. Uvjeti koje su im osi­gu­ra­li bili su posve neadek­vat­ni, ali se rad­ni­ci nisu smje­li pobu­ni­ti jer im je rad­na dozvo­la bila veza­na uz tu fir­mu te bi otkaz zna­čio i gubi­tak rad­ne vize i povra­tak u Bosnu. Zajedno s rad­ni­ci­ma, kre­ira­la sam city lig­ht pla­ka­te koji su vjer­no osli­ka­va­li nji­ho­ve život­ne uvje­te i pro­ble­me s koji­ma su se suoča­va­li u Sloveniji te smo pos­tav­lja­ju­ći ih u cen­tar gra­da jav­no istu­pi­li pro­tiv tak­ve situ­aci­je sa željom da se otvo­ri dija­log s jav­noš­ću. U tome smo uspje­li, čemu svje­do­či cen­zu­ra rada od stra­ne grad­ske upra­ve. Drugi dan nakon pos­tav­lja­nja pla­ka­ta, Grad je uklo­nio sve pla­ka­te iz cen­tra Ljubljane! Nakon insis­ti­ra­nja od stra­ne Muzeja, pla­ka­ti su vra­će­ni. https://www.andreja.info/projekti/bosanci-van-radnici-bez-granica/

U pro­jek­tu ISTE sam u Zagrebu radi­la s pet žena raz­li­či­tih manjin­skih iden­ti­te­ta, para­fra­zi­ra­ju­ći pita­nje koje je indij­sko-ame­rič­ki antro­po­log Arjun Appadurai pos­ta­vio u knji­zi „Strah od malih bro­je­va“. Zanimalo me je zbog čega se lju­di u Zagrebu „boje“ žena koje su preš­le pede­se­tu godi­nu živo­ta, koje su rijet­ke (u smis­lu malih bro­je­va) i pot­pu­no neo­pas­ne za domi­cil­no sta­nov­niš­tvo te što je raz­log nji­ho­voj kons­tant­noj dis­kri­mi­na­ci­ji? Željela sam detek­ti­ra­ti osnov­ne pro­ble­me s koji­ma se one susre­ću na sva­kod­nev­noj i ins­ti­tu­ci­onal­noj razi­ni, a koji su rezul­tat dis­kri­mi­ni­ra­ju­ćih obli­ka pona­ša­nja i dis­kri­mi­ni­ra­ju­će legis­la­ti­ve. Nakon niza zajed­nič­kih rad­nih sas­ta­na­ka zaklju­či­le smo da su one te koje su izlo­že­ne nela­go­di i stra­hu, pri­mje­ri­ce, dok pro­la­ze odre­đe­nim dije­lo­vi­ma gra­da zbog boje kože ili vjer­skih obi­ljež­ja (hidžab), da osje­ća­ju nela­go­du zbog upo­ra­be vlas­ti­tog jezi­ka (arap­ski), da nema­ju moguć­nost usva­ja­nja dje­te­ta u istos­pol­noj zajed­ni­ci, da im je odbi­jen azil. Osim pla­ka­ta s nji­ho­vim „želja­ma“ za nor­ma­li­za­ci­ju živo­ta, pogo­to­vo nji­ho­ve dje­ce, napra­vi­li smo i krat­ku edu­ka­tiv­nu ani­ma­ci­ju nami­je­nje­nu mla­dim lju­di­ma i pro­ši­ri­li ga po druš­tve­nim mre­ža­ma. Rad je pos­ti­gao uspjeh koji zapra­vo nismo oče­ki­va­le. Do sada je izla­gan u više od deset zema­lja jer su, naža­lost, iden­tič­ni pro­ble­mi dis­kri­mi­na­ci­je pri­sut­ni i u dru­gim zem­lja­ma oko nas: https://www.andreja.info/projekti/iste-za-prihvacanje-razlicitosti/

Kod oba ova rada može­mo govo­ri­ti o dvos­tru­koj lini­ji dje­lo­va­nja. S jed­ne stra­ne u pro­ce­su nas­ta­ja­nja, a s dru­ge o dje­lo­va­nju rezul­ta­ta rada koji osvje­šta­va i time mije­nja druš­tvo. Tijekom rada na oba pro­jek­ta pro­mje­ne su se dogo­di­le i u nama sami­ma — naša surad­nja, osob­no osna­ži­va­nje sudi­oni­ka i sudi­oni­ca rada kroz jav­no istu­pa­nje, pro­pi­ti­va­nje pozi­ci­ja i osje­ćaj zajed­niš­tva. Ovdje bih htje­la pod­sje­ti­ti na srod­nu misao Antonia Gramscia kada je dje­lo­va­nje (agen­cy) opi­sao kao rat pozi­ci­ja u koje­mu tre­ba­mo stva­ra­ti situ­aci­je i osna­ži­va­ti oso­be koje mogu pre­dvo­di­ti pokre­te pre­ma kolek­tiv­noj promjeni.

Pojmovi pro­mje­ne, jed­na­kos­ti, rada, legal­no-ile­gal­nog, lju­di, pra­va, samo­or­ga­ni­zi­ra­nja, stig­ma­ti­za­ci­je, stran­ca ili tole­ran­ci­je čes­to se nala­ze u diskur­su koji okru­žu­je tvoj rad. I dois­ta, o soci­jal­nim raz­li­ka­ma govo­riš na vrlo izra­van i otvo­ren način. 

S dru­ge stra­ne, tako­đer pra­tiš zapo­če­te pro­jek­te na način da istra­ži­va­nje tra­je i nika­da ne sta­je, pro­na­la­ze­ći raz­li­či­te nači­ne pre­zen­ta­ci­je ili ponav­lja­nja pos­to­je­će ide­je. Smatraš li se akti­vis­t­ki­njom ili druš­tve­no anga­ži­ra­nom umjet­ni­com? Koje bi bile gra­ni­ce druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti iz tvo­je perspektive?

Baveći se, od samih poče­ta­ka svog umjet­nič­kog dje­lo­va­nja, tema­ma poput rasiz­ma, rod­ne rav­no­prav­nos­ti i druš­tve­ne prav­de te nji­ho­vim utje­ca­jem na poje­din­ce i druš­tvo u cje­li­ni, koris­tim raz­li­či­te meto­de druš­tve­ne prak­se kako bih potak­nu­la publi­ku na raz­miš­lja­nje i akci­je u vezi druš­tve­no-poli­tič­kih pita­nja. Radom stva­ram pozi­tiv­nu atmo­sfe­ru dija­lo­ga i osvje­šta­va­nja o druš­tve­nim pro­ble­mi­ma za koje sma­tram da zajed­nič­ki može­mo pro­na­ći toč­ke otpo­ra. Kroz rado­ve želim oso­ba­ma koje se uklju­ču­ju u pro­jekt omo­gu­ći­ti da same govo­re o svo­jim pro­ble­mi­ma, pru­žam im alat, ali ne govo­rim umjes­to njih. Umjetnost je dio pri­vi­le­gi­ra­ne druš­tve­ne struk­tu­re. Koristim nje­zi­ne resur­se s jas­nim ciljem otva­ra­nja pros­to­ra i oni­ma koji nema­ju svoj glas. Pri tome mi je izu­zet­no važ­no da svat­ko bude čini­telj, agent unu­tar polja koje sma­tra bit­nim. Zajednica nam pos­ta­je frag­men­ti­ra­na, druš­tve­no se tije­lo rasi­pa, upo­zo­ra­va nje­mač­ko-korej­ski filo­zof Chul Han. Umjesto poli­tič­ka bića, lju­di su pos­ta­li potro­ša­či. Individualiziramo se, samo­po­go­du­je­mo neo­vis­no o potre­ba­ma dru­gih. Stoga mis­lim da je bit­no da kons­tant­no pro­miš­lja­mo kak­vu zajed­ni­cu time stva­ra­mo i ima li mjes­ta za bolje odnose.

Umjetnost ima tran­sfor­ma­tiv­nu moć. Ona oču­đu­je, budi, pre­is­pi­tu­je, vra­ća naš pogled na lju­de oko nas i poti­če empa­ti­ju. JA pos­ta­je MI.

Rekla bih da moj rad nije akti­vis­tič­ki, ali jes­te anga­žman za dija­log i razu­mi­je­va­nje raz­li­či­tih pozi­ci­ja. U tom smis­lu ne vidim da umjet­nost ima gra­ni­ce, ona jes­te ogra­ni­če­na budže­tom, trži­štem umjet­ni­na koja je koop­ti­ra na raz­li­či­te nači­ne i odu­zi­ma joj oštri­cu, ali to nije karak­te­ris­ti­ka samo umjet­nos­ti. Živimo u hiper­ka­pi­ta­liz­mu i tre­ba­li bi se tru­di­ti ne pod­li­je­ga­ti koli­ko i kada smo u moguć­nos­ti, pa bih u tom smis­lu rek­la da suosje­ća­nje, empa­ti­ja, lju­bav pre­ma oso­bi kraj nas, neo­vis­no što možda nije slič­na nama u vjer­skom, ras­nom, etič­kom, sek­su­al­nom, klas­nom ili bilo kojem dru­gom smis­lu, osta­je osob­na odluka.

Moji rado­vi govo­re o važ­nos­ti pre­uzi­ma­nja osob­ne odgo­vor­nos­ti pre­ma lju­di­ma koji nas okru­žu­ju, kao i pre­ma druš­tvu u kojem živi­mo. Smatram da umjet­nost ima jak poli­tič­ki potencijal

što bih pot­kri­je­pi­la raz­miš­lja­nji­ma bel­gij­ske poli­to­lo­gi­nje Chantal Mouffe koja u tek­s­tu „Umjetnički akti­vi­zam i ago­nis­tič­ki pros­to­ri“ pos­tav­lja tezu da umjet­nič­ke prak­se igra­ju ključ­nu ulo­gu u pot­ko­pa­va­nju domi­nant­ne hege­mo­ni­je i izgra­đi­va­nju novog subjek­ti­vi­te­ta. Pri tom Mouffe mis­li na prak­se koje osvje­šta­va­ju ago­nis­tič­ki pris­tup, čine vid­lji­vim ono što domi­nant­ni kon­sen­zus nas­to­ji zama­gli­ti i daju glas svi­ma koji su ušut­ka­ni u okvi­ri­ma pos­to­je­će hege­mo­ni­je. Njihov je cilj, kaže, zauze­ti jav­ni pros­tor i uzbur­ka­ti ugla­ča­nu sli­ku koju kor­po­ra­tiv­ni kapi­ta­li­zam poku­ša­va pro­ši­ri­ti te u prvi plan doves­ti nje­gov repre­siv­ni karakter.

U svo­jim rado­vi­ma publi­ku pozi­vam na kre­ativ­no i osvi­je­šte­no uklju­či­va­nje u rad, daju­ći im pros­tor odlu­či­va­nja i surad­nje u izra­di ili dovr­ša­va­nju rada. Takva par­ti­ci­pa­ci­ja može dje­lo­va­ti na zate­če­nu situ­aci­ju i doves­ti do pro­mje­ne. Zato je, za mene, suvre­me­na druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nič­ka prak­sa važan agens u društvu.

Pri tome, agens defi­ni­ram kao pokre­ta­ča rad­nji koje su pro­miš­lje­ne i uklju­ču­ju dono­še­nje odlu­ka i pre­dvo­de pre­ma kolek­tiv­noj pro­mje­ni i pre­uzi­ma­ju odgovornosti.

Kao pri­mjer rada koji uklju­ču­je aktiv­nu surad­nju s jas­nim ciljem i isho­dom te podri­va pos­to­je­ću hege­mo­ni­ju, navest ću svoj rad „NAMA: 1908 rad­ni­ka, 15 rob­nih kuća“ iz 2000. godi­ne. Radi se o poli­tič­kom i anga­ži­ra­nom umjet­nič­kom radu koji je nas­tao u surad­nji sa sin­di­ka­tom lan­ca rob­nih kuća NAMA, u vri­je­me bez­us­pješ­nih rad­nič­kih pro­s­vje­da zbog neis­pla­će­nih pla­ća i praz­nih poli­ca u duća­ni­ma. Između tri posve raz­li­či­te ide­je s koji­ma sam želje­la „poja­ča­ti glas“ rad­ni­ca u jav­nos­ti, one su se odlu­či­le  na pri­jed­log sa pla­ka­ti­ma u city lig­ht bok­so­vi­ma sma­tra­ju­ći da time dobi­va­ju naj­ve­ću vid­lji­vost. Plakate s Naminom rad­ni­com u pre­poz­nat­lji­voj rad­noj uni­for­mi i s tek­s­tom „NAMA: 1908 rad­ni­ka, 15 rob­nih kuća“ pos­ta­vi­le smo na cen­tral­nim grad­skim loka­ci­ja­ma. Nakon tri dana kre­nu­la je lavi­na napi­sa u novi­na­ma s pita­njem tko je i s kak­vim ciljem pos­ta­vio pla­ka­te. Egzistencijalna neiz­vjes­nost rad­ni­ca time je dodat­no dove­de­na u fokus jav­nos­ti kao i pita­nje netran­s­pa­rent­nih pri­va­ti­za­ci­ja. Posredstvom medi­ja ponov­no se pokre­nuo jav­ni dija­log čiji je pri­ti­sak tako­đer pomo­gao da se pro­mi­je­ni pret­hod­na odlu­ka vla­de o zatva­ra­nju podu­ze­ća i ras­pro­da­ji nekret­ni­na. Radnici/e nisu bili/e otpušteni/e, pla­će su ispla­će­ne, rob­ne kuće su nas­ta­vi­le radi­ti. https://www.andreja.info/projekti/nama-1908-zaposlenika-15-robnih-kuca/

Nedavno si u Muzeju moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti u Rijeci izlo­ži­la pro­jekt iz 1999. Zatvorena zbi­lja – Embrio, rad teme­ljen na inte­rak­tiv­noj web apli­ka­ci­ji, u koji si uklju­či­la neko­li­ko znanstvenika/ca i sociologa/inja, potak­nuv­ši još tada ras­pra­vu o druš­tve­nim impli­ka­ci­ja­ma gen­skog inže­nje­rin­ga. Što mis­liš, što rad Embrio govo­ri o današ­njem spe­ci­fič­nom kon­tek­s­tu? Smatraš li ga his­to­ri­zi­ra­nim ili mis­liš da još ima utjecaja?

Embrio je za mene bio rad koji je pro­go­va­rao o buduć­nos­ti. Devedesete su zbog rata bile mrač­ne, teške, depri­mi­ra­ju­će. Htjela sam otvo­ri­ti jed­nu dru­ga­či­ju temu, potak­nu­ti dija­log u koje­mu može­mo sku­pa zamiš­lja­ti, mašta­ti, stva­ra­ti (dale­ki) budu­ći svi­jet. U tom je tre­nut­ku to bila dobra odlu­ka, lju­di su se zain­te­re­si­ra­li, uklju­či­va­li, atmo­sfe­ra je bila pozi­tiv­na. https://www.andreja.info/projekti/zatvorena-zbilja-embrio/

Danas kada raz­miš­lja­mo o „buduć­nos­ti“, uglav­nom s dis­to­pij­skim kra­jem za čovje­ka u doba antro­po­ce­na, mis­lim da je Embrio aktu­alan, ali u dru­gom klju­ču. Trenutno radim na novom pro­jek­tu u kojem pove­zu­jem pita­nje buduć­nos­ti teh­no­lo­gi­je osla­nja­ju­ći se na jedan svoj dru­gi inter­net­ski rad, „Distributivna prav­da“ iz 2012. godi­ne. Ovaj rad je otva­rao zajed­nič­ki dija­log o pra­ved­noj ras­po­dje­li doba­ra i pro­pi­ti­vao osje­ćaj osob­nog udje­la u tome. https://www.andreja.info/projekti/distributivna-pravda/

No danas, uzi­ma­ju­ći u obzir pla­ne­tar­ne antro­po­ce­ne uvje­te koji nas okru­žu­ju, eko­lo­šku pra­ved­nost, kli­mat­ske rizi­ke, glo­bal­nu ras­po­dje­lu resur­sa i soci­jal­nu prav­du uvi­đa­mo neiz­bjež­nu pove­za­nost na pla­ne­tar­nom nivou. Stoga sve više uvi­đa­mo neo­p­hod­nost sen­zi­bi­li­zi­ra­nja na tre­nut­no sta­nje i na pro­mje­nu odno­sa pre­ma svi­je­tu koji nas okružuje.

Osnovno pita­nja sada je, rek­la bih: što je pra­ved­na dis­tri­bu­ci­ja na pla­ne­tar­nom nivou te koji su nam ala­ti na ras­po­la­ga­nju da je postignemo?

Tehnologije koje koris­ti­mo, uklju­ču­ju­ći i umjet­nu inte­li­gen­ci­ju pres­li­ka­va­ju nehu­ma­ne aspek­te sadaš­njeg druš­tva, sto­ga pla­ne­tar­na prav­da ima suštin­sku pove­za­nost i s nekro­po­li­ti­ka­ma, odnos­no kon­tro­lom smr­ti putem držav­nog nasi­lja, što me poseb­no inte­re­si­ra unu­tar ove šire sli­ke koju sam ocr­ta­la, a pri čemu se osla­njam na teorij­ska pro­miš­lja­nja tali­jan­sko-aus­tral­ske filo­zof­ki­nje Rosi Braidotti i kame­run­skog povjes­ni­ča­ra i poli­to­lo­ga Achille Mbembea. Braidotti nas upo­zo­ra­va na dru­go lice biopo­li­ti­ke uprav­lja­nja, koje osim pove­za­nos­ti sa Zoe, ima suštin­sku pove­za­nost i s nekro­po­li­ti­ka­ma, pre­uze­ima­njem kon­tro­le nad smr­ću putem držav­nog nasi­lja o čemu govo­ri Mbembe. Smrt se pos­tav­lja kao cen­tral­ni ele­ment druš­tve­no poli­tič­kih odno­sa u Africi i dru­gim nepri­vi­le­gi­ra­nim podru­čji­ma svi­je­ta. Ona je legi­tim­na i pri­hvat­lji­va, neo­s­po­ra­va­na, dok se meha­niz­mi nasi­lja kons­tant­no nado­gra­đu­ju. Nekropolitike i glo­bal­ne neo­li­be­ral­ne eko­no­mi­je se među­sob­no podr­ža­va­ju stva­ra­ju­ći opre­siv­na druš­tva, čime smrt – a ne život, pos­ta­je sred­stvo moći i domi­na­ci­je nad veli­kim dije­lom svjet­ske popu­la­ci­je. To su pre­ma Braidotti nehu­ma­ni apsek­ti pos­t­hu­ma­nog sta­nja. Pozivajući se na Mbembea, ona mno­ge suvre­me­ne rato­ve koje vode zapad­ni savez­ni­ci vidi kao neo­ko­lo­ni­jal­na osva­ja­nja rudo­ko­pa i osta­lih geofi­zič­kih izvo­ra radi pro­fi­ta. Upotreba teh­no­lo­ški posre­do­va­nog nasi­lja Braidotti nazi­va novom „semi­ozom usmr­ći­va­nja“ koji kre­ira­ju para­lel­ne „svje­to­ve smr­ti“ u isto vri­je­me kru­že­ći glo­bal­nim mre­ža­ma kao info­tej­men­ti i dovo­de­ći u pita­nje pos­t­hu­ma­nu etiku.

Usku vezu s Embrijem tj. teh­no­lo­gi­ja­ma koje utje­ču na čovje­ka vidim u teori­ja­ma pos­t­hu­ma­nog, odnos­no novom subjek­ti­vi­te­tu koji će čovje­ka sve tješ­nje spa­ja­ti s maši­nom čine­ći naš iden­ti­tet flu­id­nim i pro­mjen­lji­vim. Postajemo asam­bla­ži sve­ga što nas okru­žu­je, nomad­ski subjek­ti, kako kaže Braidotti. Budući pro­jekt „Zabrinuti sto­ji­mo na pra­gu osvo­je­nog svi­je­ta“ teme­ljen na ovim pos­tav­ka­ma radim s Umjetničkim pavi­ljo­nom u Zagrebu i tre­nut­no je u fazi pri­kup­lja­nja sred­sta­va za produkciju.

Od 2018. svo­ju umjet­nič­ku ener­gi­ju posve­ću­ješ mul­ti­dis­ci­pli­nar­nom pro­jek­tu „Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te”. Za ovaj pro­jekt koris­ti­la si svo­ju umjet­nič­ku meto­du istra­ži­va­nja i site spe­ci­fic inter­ven­ci­je tije­kom duljeg vre­men­skog raz­dob­lja i rada sa surad­ni­ci­ma iz raz­li­či­tih dis­ci­pli­na­ma, stva­ra­ju­ći per­for­ma­tiv­ne-video rado­ve, foto­gra­fi­je, skup­lja­ju­ći svje­do­čans­tva, zajed­no uz orga­ni­zi­ra­nje radi­oni­ca s ciljem rekons­truk­ci­je men­tal­nog i emo­ci­onal­nog sta­nja žena zato­če­ni­ca na oto­ci­ma Goli i Sveti Grgur. Kako bi oka­rak­te­ri­zi­ra­la ovaj pro­jekt – kao repre­zen­ta­ti­van za hrvat­sko druš­tvo, kao reme­ti­lač­ki za usta­lje­nu povi­jes­nu nit ili kao kolek­tiv­nu odgovornost?

Višegodišnji umjet­nič­ko-istra­ži­vač­ki pro­jekt „Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te”, zapo­čet 2019. godi­ne, u cje­lo­vi­tom obli­ku pred­stav­ljen je jav­nos­ti na samos­tal­noj izlož­bi u Muzeju moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti u Rijeci 2022. godi­ne, a pri­je toga 2021. u Povijesnom i pomor­skom muze­ju u Puli s video-ins­ta­la­ci­jom i ras­pra­vom na temu „History / HERstory: disku­si­ja o žena­ma u povi­jes­ti poli­tič­kog logo­ra Goli otok“. Ove je godi­ne bio pos­tav­ljen u Manili u Muzeju Vargas, s dru­ga­či­jim nagla­skom tema na radi­onič­kim dije­lo­vi­ma pro­jek­ta. U ovom sam pro­jek­tu, kroz raz­li­či­te medi­je suvre­me­ne umjet­nos­ti, ponov­no zas­no­va­ne na druš­tve­no anga­ži­ra­noj umjet­nič­koj prak­si, tema­ti­zi­ra­la, zajed­no s dvi­je izvan­red­ne surad­ni­ce Renatom Jambrešić Kirin, antro­po­lo­gi­njom i femi­nis­tič­kom teore­ti­čar­kom i Dubravkom Stijačić, psi­ho­te­ra­pe­ut­ki­njom, stra­da­nje više od 850 kaž­nje­ni­ca na Golom oto­ku i Svetom Grguru od 1950. do 1956. godi­ne, nakon poli­tič­kog rasko­la Tita i Staljina. Marginalizirana žen­ska povi­jest pola­ziš­na je toč­ka istra­ži­va­nja i akti­va­ci­je teme koja se odvi­la kroz pros­tor­ne umjet­nič­ke inter­ven­ci­je na loka­li­te­ti­ma žen­skog poli­tič­kog logo­ra, sve tri izlož­be, inter­net­ske stra­ni­ce, publi­ka­ci­je, stra­te­škog rada na medij­skoj vid­lji­vos­ti te diskur­ziv­nog pro­gra­ma i niz radi­oni­ca i raz­go­vo­ra. http://www.zene-arhipelag-goli.info/

Projekt pro­ble­ma­ti­zi­ra kolek­tiv­nu amne­zi­ju nasil­ne žen­ske povi­jes­ti s ciljem uspos­tav­lja­nja pra­ved­ni­jeg pam­će­nja i stre­mi ka osvje­šta­va­nju činje­ni­ce da je logor­ska struk­tu­ra uvi­jek moguća.

Projekt upu­ću­je i na tiho odo­bra­va­nje i sudje­lo­va­nje u tota­li­tar­nim reži­mi­ma koji se nazi­ru oko nas. Drugim rije­či­ma, pozi­va nas na kolek­tiv­nu odgo­vor­nost pre­ma buduć­nos­ti vra­ća­ju­ći nas 64 godi­na una­trag pre­ma jed­noj, nika­da do kra­ja, ispri­ča­noj stra­ni­ci naše zajed­nič­ke povijesti.

Jedan, meni važan, seg­ment pro­jek­ta koji je još uvi­jek u nas­ta­ja­nju, je par­ti­ci­pa­tiv­na grad­nja antis­po­me­ni­ka kroz akci­ju „850 žena za 850 žena“. Radi se o tome da pozi­vam žene da, kroz radi­oni­ce, u gli­ni izra­de po jed­nu skul­p­tu­ri­cu za sva­ku od kaž­nje­ni­ca koja je proš­le logor­sku repre­si­ju. Kroz pro­ces u koje­mu kolek­tiv­no gra­di­mo antis­po­me­nik mar­gi­na­li­zi­ra­nom povi­jes­nom doga­đa­ju kao jed­nom od fil­te­ra dekons­truk­ci­je, novog pro­miš­lja­nja i pri­hva­ća­nja proš­los­ti te izgrad­nje novih sje­ća­nja, pro­jekt pri­do­no­si decen­tra­li­zi­ra­nos­ti kolek­tiv­nog pam­će­nja. Koncept antis­po­me­ni­ka uklju­ču­je publi­ku u pro­ces pre­no­še­nja memo­ri­je pri čemu svat­ko pona­osob, ovis­no o vlas­ti­tom inte­re­su tra­ži infor­ma­ci­je i odgo­vo­re te gra­de­ći vlas­ti­to sje­ća­nje pos­ta­je prenositelj/ica memo­ri­je – spo­me­nik — pre­uzi­ma­ju­ći i odgo­vor­nost za buduć­nost. http://www.zene-arhipelag-goli.info/antispomenik/

U nizu svo­jih pro­je­ka­ta pri­hva­ti­la si izrav­ni­ji način rje­ša­va­nja druš­tve­ne neprav­de – kori­šte­njem simu­la­ci­je rek­lam­nih pla­ka­ta koji sadr­že ispo­vi­jes­ti ranji­vih lju­di (tj. rad­ni­ka migra­na­ta, maj­ki tinej­dže­ri­ca, imi­gra­na­ta) daju­ći slo­bo­du i glas lju­di­ma koje druš­tvo tre­ti­ra i per­ci­pi­ra jednostrano. 

Također, tvoj dugo­roč­ni pro­jekt ISTE – za pri­hva­ća­nje raz­li­či­tos­ti izgra­đen je oko ovih tema. Smatraš li da je ovaj pro­ces sino­nim za arti­fi­ka­ci­ju ili za stva­ra­nje druš­tve­ne svi­jes­ti? Kako doživ­lja­vaš pri­sut­nost Drugoga u današ­njem svijetu?

Ako arti­fi­ka­ci­ju pro­ma­tra­mo kao ide­ju pro­ce­sa koji dono­si pro­mje­ne u tek­s­tu­ri doga­đa­ja ili rad­nje kako bi slu­žio svr­si umjet­nos­ti, izla­ga­nja ili pre­zen­ta­ci­je, onda ne sma­tram da su pro­ce­si koje pro­la­zim tije­kom svo­jih pro­je­ka­ta ari­fi­ka­ci­ja živo­ta. Suprotno tome, cilj je na izra­van, pone­ka­da možda i pro­zi­va­lač­ki način (kao što je slu­čaj s pla­ka­ti­ma „Bosanci van!“ ili „Samo za Austrijance“) slu­že­ći se umjet­nič­kim ala­ti­ma utje­ca­ti direk­t­no na život. Promjene se doga­đa­ju u tek­s­tu­ri druš­tva koje dije­li­mo, a ne u umjet­nos­ti iz čijeg okvi­ra je omo­gu­će­no djelovanje.

Svi može­mo u nekom aspek­tu živo­ta pos­ta­ti Drugi. Ostati neza­pos­le­ni, raz­bo­lje­ti se, migri­ra­ti, osi­ro­ma­ši­ti, na kon­cu osta­ri­ti… sve su to moguć­nos­ti mar­gi­na­li­za­ci­je i gub­lje­nja druš­tve­nih ulo­ga i pri­vi­le­gi­ja. Jedina je kons­tan­ta da živi­mo u flu­id­nom, pro­mjen­lji­vom svi­je­tu u kojem smo oslo­nje­ni jed­ni na dru­ge i na zajed­ni­ce koje gradimo.

Ono što unu­tar svo­jih rado­va pro­ble­ma­ti­zi­ram je pre­poz­na­va­nje sebe u raz­li­či­tim defi­ni­ci­ja­ma Drugoga i sen­zi­bi­li­za­ci­ja za tak­ve i slič­ne život­ne situacije.

S obzi­rom na sta­nje današ­njeg svi­je­ta mis­lim da su neo­p­hod­ne surad­nje, tješ­nja pove­zi­va­nja i šire­nja save­za u nas­to­ja­nju stva­ra­nja kva­li­tet­ni­jeg druš­tva u čemu umjet­nost može biti jedan od važ­nih agensa.

PODGORICA, PROSINAC 2023.