Tekst:

Vi ste Partiju izdale – dekonstrukcija jedne amnezije

Irena Bekić

Vi-ste-Partiju-izdale.pdf web

Tekst Irene Bekić iz prve publi­ka­ci­je pro­jek­ta “Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomognete”

Kada je fran­cu­ski povjes­ni­čar i izda­vač Pierre Nora polo­vi­com 80-ih godi­na proš­lo­ga sto­lje­ća zapo­čeo objav­lji­va­ti više­tom­nu knji­gu Mjesta pam­će­nja1 u aka­dem­skim je kru­go­vi­ma potak­nuo ras­pra­vu o pam­će­nju, povi­jes­ti i sje­ća­nju. Analizirajući nara­ti­ve, prak­se i repre­zen­ta­ci­je naci­onal­nog sje­ća­nja u Francuskoj, on ih je sagle­dao kao povi­jes­no uvje­to­van i nes­ta­lan diskurs, a sje­ća­nje i pam­će­nje kao kul­tur­ne kons­truk­te koji utje­ču jedan na dru­go­ga u dija­lek­tič­nom odno­su sin­gu­lar­nos­ti i poop­će­ne struk­tu­re. Slično suge­ri­ra i Jan Assmann u knji­zi Kultura sje­ća­nja. Sjećanje je za nje­ga kul­tur­na prak­sa, sfe­ra „veza­nos­ti i oba­vez­nos­ti koja kako u vre­me­nu tako i u soci­jal­noj dimen­zi­ji uspos­tav­lja pore­dak, smi­sao i pove­za­nost, omo­gu­ću­je rekons­truk­ci­ju proš­los­ti na kojoj poči­va­ju pam­će­nje i povi­jest.“2 Budući da je ostva­re­no u podru­čju ide­olo­gi­ja i modi­fi­ci­ra­no pre­ma dis­po­zi­ci­ja­ma druš­tve­ne moći, kolek­tiv­no pam­će­nje kon­so­li­da­cij­sko je tki­vo druš­tva i obe­ća­nje povi­jes­nog smis­la. Međutim, kao što sva­ki sus­tav sadr­ži i svoj nega­tiv­ni oti­sak, odnos­no ono što je iz nje­ga ispu­šte­no, tako je i kolek­tiv­no pam­će­nje pro­šup­lje­no mjes­ti­ma namjer­nog zabo­ra­va. Događa se tako da su u izgrad­nji naci­onal­nih povi­jes­nih nara­ti­va neuk­lo­pi­va sje­ća­nja, pa bila ona krh­ka i izbli­je­dje­la, isklju­če­na iz druš­tva sus­tav­nom amne­zi­jom ili nema­rom. Službena je povi­jest, piše Walter Benjamin, zaglu­šu­ju­ći diskurs pobjed­ni­ka, ali ušut­ka­ni gla­so­vi tako­đer pos­to­je. Ne bismo smje­li pris­ta­ti na nas­li­je­đe glu­ho­će, upo­zo­ra­va nas, jer tra­ume potla­če­nih tra­že iskup­lje­nje.3 Taj prag­ma­tič­ni zah­tjev u ljud­skom savez­niš­tvu4 i soli­dar­nost koja nam je potreb­na pola­zi­šte su rada Andreje Kulunčić o žen­skom stra­da­nju na Golom otoku.

Goli otok u kolek­tiv­noj je memo­ri­ji pri­su­tan kao sim­bol komu­nis­tič­ke repre­si­je, stra­da­nja i muče­niš­tva. Kada Jan Assman u spo­me­nu­toj knji­zi nagla­ša­va ulo­gu pros­to­ra u kul­tu­ri sje­ća­nja, on kaže da i cije­li kra­jo­li­ci mogu pos­lu­ži­ti kao medij kul­tur­nog pam­će­nja.5 No da bi se neko mjes­to ozna­či­lo spo­me­ni­kom ili da bi i samo bilo semi­oti­zi­ra­no, potre­ban je kon­sen­zus zajed­ni­ce o kome­mo­ri­za­ci­ji tog pam­će­nja. Upravo je kon­sen­zus ono što je izos­ta­lo u ras­pra­va­ma o poli­tič­kom logo­ru Goli otok, o čemu govo­ri femi­nis­tič­ka teore­ti­čar­ka Renata Jambrešić Kirin. Institucionalno zane­ma­ri­va­nje i poli­tič­ke mani­pu­la­ci­je zapri­je­či­le su put nje­go­voj his­to­ri­za­ci­ji, eks­per­ti­za­ma, kao i mogu­ćim spo­me­nič­kim obi­lje­ža­va­nji­ma. Osim toga, „ova krat­ka tota­li­tar­na epi­zo­da repre­siv­ne des­ta­lji­ni­za­ci­je (…) nikad nije dobi­la svoj kaz­ne­no­prav­ni epi­log, a nje­zi­ne žrtve poli­tič­ku reha­bi­li­ta­ci­ju.“6 I ne samo to. Potpuno igno­ri­ra­nje pos­to­ja­nja žen­skog zatvo­ra u koje­mu je obi­ta­va­lo oko 860 žena, čija se kriv­nja čes­to sas­to­ja­la jedi­no od toga što su bile srod­ni­ce ili supru­ge optu­že­nih infor­m­bi­ro­ova­ca, dodat­no je zamra­či­lo ovu opskur­nu dioni­cu naše povi­jes­ti. Institucionalno zane­ma­ri­va­nje i dnev­no­po­li­tič­ko nad­mu­dri­va­nje, sti­hij­ski turi­zam pri­vat­nih kon­ce­si­ona­ra na Golom oto­ku te, kao u kak­voj gro­te­sk­noj tran­sfi­gu­ra­ci­ji ili lošem vodvi­lju, pro­gla­ša­va­nje Sv. Grgura lovi­štem na jele­ne dalj­nje su devas­ta­ci­je napo­se žen­ske povi­jes­ti na Arhipelagu Goli.

Svijest o odgo­vor­nos­ti na koju nas pozi­va Benjamin pokre­nu­la je umjet­nič­ke pro­jek­te Goli otok – novi hrvat­ski turi­zam idej­nog začet­ni­ka umjet­ni­ka Damira Čergonje Čarlija 2000. i Okoliš sje­ća­nja Darka Bavoljka 2016. U tro­go­diš­njem je raz­dob­lju Bavoljak orga­ni­zi­rao i pro­du­ci­rao pri­vre­me­ne kome­mo­ra­tiv­ne in situ inter­ven­ci­je i umjet­nič­ke ges­te sedam­de­se­tak pozva­nih umjet­ni­ka. Među nji­ma Andreja Kulunčić, u part­ner­stvu s Bavoljkom, pokre­će kom­plek­s­ni pro­jekt Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te, jedi­na se foku­si­ra­ju­ći na žen­ski dio logo­ra s namje­rom da obu­hva­ti i uči­ni vid­lji­vom ovu slo­že­nu pro­ble­ma­ti­ku i s kraj­njim ciljem da je une­se u jav­ni pros­tor. Ako je Goli otok, kako navo­di Renata Jambrešić Kirin, „kik­lo­pov­ski otok hrvat­ske poli­tič­ke mito­lo­gi­je“7, onda je žen­ski zatvor kik­lo­pov­ski pro­blem te iste poli­ti­ke. Naime, čini se da je muk koji ga pra­ti dio pre­šu­ći­va­nja žen­ske povi­jes­ti ne samo u okvi­ri­ma feno­me­na golo­otoč­nog logo­ra već i soci­ja­lis­tič­kog jugos­la­ven­skog, i kas­ni­jeg pos­t­so­ci­ja­lis­tič­kog druš­tva. Patrijarhalne ras­po­dje­le moći defi­ni­ra­le su logor­sku logis­ti­ku, ali ni rijet­ke suvre­me­ne inter­pre­ta­ci­je nisu uspje­le izmak­nu­ti tom men­tal­nom okvi­ru. Stoga je rad Renate Jambrešić Kirin, jed­ne od rijet­kih, ako ne i jedi­ne auto­ri­ce koja je usmje­ri­la fokus istra­ži­va­nja na žen­ska stra­da­nja, dra­go­cje­ni udio u ras­vjet­lja­va­nju golo­otoč­ne teme. Polazeći u istra­ži­va­nju od femi­nis­tič­kih teori­ja ona je poka­za­la da femi­nis­tič­ka pozi­ci­ja, čini se, jedi­na bara­ta apa­ra­tom kojim je mogu­će zahva­ti­ti i dekons­tru­ira­ti patri­jar­hal­ni kon­cept upi­san u struk­tu­ru i funk­ci­oni­ra­nje logo­ra. Ženski zatvor, upo­zo­ri­la je, nije bio, kako se pred­stav­lja, dome­tak ili ina­či­ca muško­me, već „izvor­no mjes­to prak­ti­ci­ra­nja fouca­ul­tov­ske ana­to­mo-poli­ti­ke sla­ma­nja i ste­gov­nog dis­ci­pli­ni­ra­nja tije­la“8 kao ključ­nog kon­cep­ta pre­od­go­ja. To je uklju­či­va­lo opre­si­ju i nasi­lje u koji­ma su žene rekre­ira­le obras­ce patri­jar­hal­nog pona­ša­nja poput agre­siv­nos­ti, vri­je­đa­nja i slič­no, pro­izvo­de­ći u tom boles­nom obra­tu vlas­ti­tu nega­ci­ju seb­s­tva. Raskol s vlas­ti­tim licem jer su bile „ i žrtve i dže­la­ti“9 raz­log je šut­nji biv­ših zato­če­ni­ca, dodat­no suoče­nih s pre­šut­nim, ali zaglu­šu­ju­ćim optuž­ba­ma patri­jar­hal­nog druš­tva: nakon što su pro­zva­ne lošim kće­ri­ma Partije, one su obi­lje­že­ne kao loše maj­ke, loše supru­ge, loše gra­đan­ke. Perfidno impu­ti­ran, ovaj druš­tve­ni teret upi­su­je se tran­sge­ne­ra­cij­skim kana­li­ma kao namet kćerima.

Zato Andreja Kulunčić okup­lja tim struč­nja­ki­nja, teore­ti­čar­ku Renatu Jambrešić Kirin i soci­jal­nu tera­pe­ut­ki­nju Dubravku Stijačić, potom ples­nu umjet­ni­cu Zrinku Užbinec, sak­so­fo­nis­ti­cu Jasnu Jovićević i voka­lis­ti­cu Annette Giesrieg te stra­te­ški razvi­ja pro­jekt kojim će obu­hva­ti­ti kom­plek­s­nost feno­me­na kroz neko­li­ko lini­ja i dioni­ca rada. One neka­da teku uspo­red­no nali­je­žu­ći na raz­li­či­te dija­kro­ni­je i seman­tič­ke slo­je­ve, obra­ća­ju­ći se raz­li­či­toj cilja­noj publi­ci, a neka­da se susre­ću i pre­ple­ću gra­de­ći nove memo­ri­je. Pažljivo pro­miš­lje­ni umjet­nič­ki seg­men­ti defi­ni­ra­ju mno­gos­tru­kost polja, a sup­til­no osmiš­lje­ne tak­ti­ke pro­ces kroz koji će se kris­ta­li­zi­ra­ti u tri zah­tje­va: kao kome­mo­ra­cij­ska kon­fi­gu­ra­ci­ja na oto­ku, raz­rje­še­nje nas­li­je­đe­nog tra­umat­skog tere­ta u huma­niz­mu i grad­nji boljeg svi­je­ta i repo­zi­ci­oni­ra­nje žen­skih nara­ti­va unu­tar povi­jes­nih kons­truk­ci­ja. Ako bismo ta raz­rje­še­nja sagle­da­li pros­tor­no, onda bismo mogli govo­ri­ti o radu in situ i nje­go­voj deteritorijalizaciji.

In situ

… a ispred nije bilo niče­ga osim uni­šte­nja (W. G. Sebald Saturnovi prsteni)

Deteritorijalizacija podra­zu­mi­je­va nove kon­fi­gu­ra­ci­je nas­ta­le pove­zi­va­njem lini­ja rada s nekim dru­gim, vanj­skim lini­ja­ma. Na taj se način on ne pros­ti­re samo unu­tar defi­ni­ra­nih gra­ni­ca umjet­nič­kog polja već zahva­ća ispred i iza, i pokraj, pri­je, i pos­li­je, i sada, stva­ra­ju­ći labil­nu grad­nju s kojom auto­ri­ca una­pri­jed stra­te­ški računa.

Središnja dioni­ca rada je obi­lje­ža­va­nje loka­li­te­ta, žen­ske stra­ne Golog oto­ka i Sv. Grgura na koji­ma, deset­lje­ći­ma nakon ras­pu­šta­nja logo­ra, ne pos­to­ji ništa što bi sig­na­li­zi­ra­lo spe­ci­fič­nu povi­jest mjes­ta i ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­nu pat­nju više od osam sto­ti­na žena. Ostaci kame­nih gra­đe­vi­na što ih mogu vidje­ti put­ni­ci s bro­di­ca, koje su ruka­ma i pomo­ću rudi­men­tar­nih ala­ta gra­di­le same kaž­nje­ni­ce, ispraž­nje­ni su zna­ko­vi nede­fi­ni­ra­ne biv­še upo­tre­be. No kako je umjet­nost uvi­jek mogla inter­ve­ni­ra­ti na mjes­ti­ma ins­ti­tu­ci­onal­nih puk­nu­ća, zahva­lju­ju­ći svo­jim flek­si­bil­nim stra­te­gi­ja­ma, dis­ci­pli­nar­nim mimi­kri­ja­ma, apro­pri­ja­ci­ja­ma meto­da, ala­ta i teh­ni­ka, gene­ri­ra­nju novih situ­aci­ja i upo­ra­bi, a iznad sve­ga etič­kim zah­tje­vom, tako je i ovdje iznaš­la kana­le za kome­mo­ri­ra­nje izop­će­nog pam­će­nja. Radi se pri­tom o dvos­tru­kom kome­mo­ra­cij­skom klju­ču. Najprije, Andreja Kulunčić pos­tav­lja na loka­li­te­te spo­men-plo­ču s osnov­nim infor­ma­ci­ja­ma o žen­skom logo­ru i nje­go­vom ustro­ju kao iden­ti­fi­ka­ci­ju mjes­ta. Osim plo­če apli­ci­ra i QR kod pre­ko koje­ga posje­ti­te­lji mogu doći na web stra­ni­cu10 i infor­mi­ra­ti se detalj­no o poli­tič­kom logo­ru Arhipelaga Goli, kao i o samom pro­jek­tu. Web stra­ni­ca je baza za istra­ži­va­nje, arhi­va struč­nih i znans­tve­nih tek­s­to­va i, što je naj­važ­ni­je, sadr­ža­va arhi­vu svje­do­čans­ta­va biv­ših logo­ra­ši­ca. Valja nagla­si­ti da plo­ča nije umjet­nič­ka plas­ti­ka već je dio umjet­nič­ke stra­te­gi­je. Kao meta­funk­ci­onal­ni objekt, ona je mate­ri­jal­ni posred­nik infor­ma­ci­je i medij putem koje­ga potis­nu­ti povi­jes­ni nara­tiv pos­ta­je dije­lom kolek­tiv­no­ga. Isto tako ona je medij subjek­ti­va­ci­je logo­ra­ši­ca, mjes­to nji­ho­vog ponov­nog upi­si­va­nja u jav­ni pros­tor. Tek pos­tav­lja­njem ove plo­če, koja sli­je­di kodo­ve konven­ci­onal­nog kome­mo­ra­tiv­nog for­ma­ta, one dobi­va­ju svo­je jav­no lice, a druš­tvo katar­zič­no mjes­to. To je ujed­no dio akti­vis­tič­ke agen­de auto­ri­ce i pred­stav­lja nje­zin otvo­re­ni akti­vi­zam. Nije suviš­no nagla­si­ti da se radi o prvom, i jedi­nom, obi­lje­ža­va­nju mjes­ta nakon šez­de­set godina.

Istovremeno, zajed­no s Renatom Jambrešić Kirin i Dubravkom Stijačić, zapo­či­nje kre­ira­ti Afektivnu mapu pre­živ­lja­va­nja koja će dis­kret­no i direk­t­no mar­ki­ra­ti pros­tor logo­ra. Radi se o svje­do­čans­tvi­ma kaž­nje­ni­ca koja nam, kao tra­go­vi golo­otoč­nog živo­ta, poma­žu da rekons­tru­ira­mo tu sva­kod­ne­vi­cu. Autorice će stvo­ri­ti mre­žu sje­ća­nja defi­ni­ra­ju­ći dese­tak pun­k­to­va u pros­to­ru koje će mate­ri­jal­no i traj­no obi­lje­ži­ti. Primjerice, neka će od njih, kao što to već jest svje­do­čans­tvo Vere Winter, biti iskle­sa­na u kame­nu ruko­pi­som nas­ljed­ni­ce – kće­ri, unu­ke ili neća­ki­nje kazivačice.

Ova sup­til­na inter­ven­ci­ja pokri­va i razvi­ja mno­go zna­čenj­skih slo­je­va i uspos­tav­lje­nih odno­sa. To je niz tra­go­va koji pre­no­se­ći intim­no osje­ća­nje i misao upi­su­ju afekt u pros­tor. Nije, dak­le, riječ o monu­men­tal­noj repre­zen­ta­ci­ji junač­ke ges­te ili tra­gič­ne, a slav­ne pro­pas­ti naro­da, već o pro­ce­su u koje­mu je pros­tor dobio svo­ju defi­ni­ci­ju, a pri­rod­ni kra­jo­lik pos­tao men­tal­na kon­fi­gu­ra­ci­ja. Pritom ga porav­na­nje sa sje­ća­njem des­ta­bi­li­zi­ra, poka­zu­je nje­go­vu fra­gil­nost, rup­tu­re u pos­to­ja­noj geogra­fi­ji. Svaki posjetitelj/posjetiteljica pro­la­ze­ći pun­k­to­vi­ma rekre­ira logor, pre­tva­ra deser­to­ov­sko mjes­to u pros­tor11. Primjerice, naiđe li na rije­či Vere Winter „Kamen smo nosi­le iz mora na vrh brda. Kada je hrpa na vrhu bila dovolj­no veli­ka, nosi­le bi kame­nje nazad do mora,“ on/ona jed­nim pogle­dom može obu­hva­ti­ti uda­lje­nost, osje­ti­ti oštar kamen pod noga­ma, zapu­he bure među rebri­ma ili sun­ce od kojeg gori tje­me. Takva iden­ti­fi­ka­ci­ja ne kal­ku­li­ra katar­zom već se radi o intim­nom dija­lo­gu, susre­tu jedan na jedan, izrav­nom pozi­vu na pam­će­nje. Verbalni pre­os­ta­ci ospo­re­nih pri­ča nala­ze svo­je opros­to­re­nje u antis­po­me­ni­ku jer nisu pre­dvi­đe­ni da tvo­re repre­zen­ta­tiv­nu sli­ku i ne stva­ra­ju cje­li­nu već otkri­va­ju manjak.

Postoji odre­đe­na uza­jam­nost izme­đu kra­jo­li­ka i kaž­nje­ni­ca. Svakodnevnim radom, noše­njem i pre­mje­šta­njem kame­na, one su izno­va pro­izvo­di­le kra­jo­lik, a uzvrat­no, tim radom biva­le oslab­lje­ne, uma­nji­va­ne, deper­so­na­li­zi­ra­ne. Svedene na muk, na ne-glas,12 ne-subjekt, one su hiper­tro­fi­ra­le u tije­la koja su tre­ba­la biti dis­ci­pli­ni­ra­na. Riječ je o para­dok­su jer su ta hiper­bo­li­zi­ra­na tije­la fizič­ki oslab­lje­na, izmu­če­na osku­di­com hra­ne i vode, neza­šti­će­na od vre­men­skih uvje­ta, fizič­ki i psi­hič­ki mal­tre­ti­ra­na, izlo­že­na tor­tu­ri, una­ka­že­na – oši­ša­na do gla­ve s ispu­šte­nim pra­me­no­vi­ma kose, u pre­ve­li­koj ili pre­ma­le­noj odje­ći i ras­pa­re­noj obu­ći. Kao u nekoj obr­nu­toj kar­ne­va­li­za­ci­ji koja ne izvr­će ruglu vlast već se dodat­no izru­gu­je sla­bi­ma, ona su pos­ta­la znak, amblem i locus jed­nos­tra­no prok­la­mi­ra­ne izda­je.13

Izvedbe tri­ju umjet­ni­ca, ple­sa­či­ce suvre­me­nog ple­sa, ins­tru­men­ta­lis­ti­ce i voka­lis­ti­ce, kroz medij pokre­ta, gla­sa i zvu­ka tran­sfi­gu­ri­ra­ju isto­vre­me­nu saže­tost i hiper­bo­li­za­ci­ju tije­la u golo­otoč­nom logo­ru. U solo i zajed­nič­kim per­for­man­si­ma in situ rekre­ira­ju muko­tr­p­nu sva­kod­ne­vi­cu kaž­nje­ni­ca. Pritom se ne radi o poku­ša­ju imi­ti­ra­nja ili ilus­tri­ra­nja, rekre­ira­nju pat­nje bez ostat­ka. Suprotno, radi se o ritu­alu pri­je­la­za, pre­vo­đe­nju pat­nje u dru­ge kodo­ve i vri­je­me, poku­ša­ju tije­la da zapam­ti. To je struk­tur­ni zahvat. Služeći se sin­tak­som teme­lje­nom na impro­vi­za­ci­ji, sva­ka unu­tar svo­jeg umjet­nič­kog jezi­ka tran­sfor­mi­ra, delo­ci­ra i rete­ri­to­ri­ja­li­zi­ra pros­tor­no okru­že­nje s obzi­rom na to da pros­tor i nije zavr­šen već nas­ta­je u ugi­ba­nju kret­nji, u odno­su zvu­ko­va i gla­so­va, biv­ših i tre­nut­nih postojanja.

Reteritorijalizacija

Pamćenju su potreb­na mjes­ta, ono ten­di­ra ka upros­to­re­nju.14

Videosnimke izved­bi auto­ri­ca pos­tav­lja u izlož­be­ni pros­tor gdje kao dije­lo­vi izlož­be­ne ins­ta­la­ci­je deno­ti­ra­ju pros­tor oto­ka. Pritom se ne radi o pukom tran­s­po­ni­ra­ju ili pri­ka­zu izved­bi s loka­li­te­ta već o kre­ira­nju hete­ro­ge­nog mjes­ta koje višes­tru­ko pre­la­ma kon­kret­ne pros­to­re i vre­men­ske seg­men­te. Prostor i vri­je­me golo­otoč­nog zatvo­ra, pros­tor i vri­je­me izved­bi te ovdje i sada publi­ke među­sob­no se uvla­če jed­ni u dru­ge, i jed­ni kroz dru­ge, i zrca­le u vlas­ti­toj ras­pr­še­nos­ti. Autorica gra­di izlož­bu kao mjes­to nove ima­gi­na­ci­je uspos­tav­lja­ju­ći je na raz­li­či­tim medij­skim i komu­ni­ka­cij­skim obra­da­ma mate­ri­ja­la: video, crtež, doku­men­ta­ci­ja, zvuk… Radi se o obli­ci­ma rela­ci­ja i raz­li­či­tim mate­ri­jal­nos­ti­ma, izo­š­tra­va­nju i zamu­ći­va­nju foku­sa sad na pre­no­še­nju pri­če, sad na krh­kos­ti sje­ća­nja, sad na tije­lu kao medi­ju ili stvar­nom tije­lu izmu­če­nih žena i tako dalje. Svoje crte­že žen­skih figu­ra u pokre­tu u veli­kim for­ma­ti­ma pos­tav­lja u pros­tor kao namjer­nu dis­trak­ci­ju koja druk­či­jom pros­tor­noš­ću – dvo­di­men­zi­onal­nost u odno­su na tro­di­men­zi­onal­nost, simul­ta­nost pri­ka­za­nog pokre­ta u odno­su na dija­kro­ni­ju kret­nje — pre­ki­da pros­tor­ni i vre­men­ski kon­ti­nu­itet. Osim toga oni su mate­ri­ja­li­za­ci­ja nje­zi­nog osob­nog odno­sa spram mate­ri­ja­la, crtež rukom, pre­no­še­nje pokre­ta, pam­će­nje tijela.

Ako sve ove seg­men­te sagle­da­mo kao pro­ši­re­nje u smis­lu kako ga defi­ni­ra Jacques Derrida u Gramatologiji, na što nas upu­ću­je Brandon LaBelle,15 onda ga može­mo vidje­ti kao kri­tič­ki doda­tak. Ono dopu­nju­je „izvor­ni“ objekt, „izvor­nu“ rad­nju ili poja­vu nekom vrstom pre­ki­da kojom „praz­ni naiz­gled sta­bil­nu pri­sut­nost ono­ga što zamiš­lja­mo pot­pu­nim, cije­lim ili nepro­mje­nji­vim.“ LaBellovim rije­či­ma, doda­tak „čini izvor­nik dos­tup­nim sem­pli­ra­nju, pri­sva­ja­nju, komen­ti­ra­nju.“16 U tom kon­tek­s­tu, izlož­ba, ali i čitav rad pred­stav­lja ras­tvo­re­nu struk­tu­ru koja sudje­lu­je u novim/pojedinačnim/zajedničkim kons­truk­ci­ja­ma pam­će­nja i sama se u tome kons­tru­ira. To je dete­ri­to­ri­ja­li­za­ci­ja o kojoj govo­re Deleuze i Guattari.

Izlaganje rada Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te tako­đer ima jas­nu agen­du u dise­mi­na­ci­ji teme, što je dio umjet­nič­ke stra­te­gi­je auto­ri­ce. Ona namjer­no iza­bi­re Povijesni muzej kao mjes­to prvo­ga izla­ga­nja ne bi li sim­bo­lič­ki, ali i stvar­no uni­je­la izos­ta­li žen­ski glas u ins­ti­tu­ci­ju domi­nant­ne povi­jes­ti. Korištenje kul­tur­nog kapi­ta­la izlož­be­nih ins­ti­tu­ci­ja, objav­lji­va­nje u jav­nim medi­ji­ma, raz­go­vo­ri, okru­gli stol i publi­ka­ci­je dio su pom­no osmiš­lje­ne jav­ne kam­pa­nje pri čemu je auto­ri­ca naj­pri­je „pri­pre­mi­la“ jav­ni pros­tor obja­vom na jav­nim por­ta­li­ma o pos­tav­lja­nju spo­men-plo­če. Ovo je važ­na sas­tav­ni­ca cije­log pro­jek­ta jer dje­lu­je u smje­ru uno­še­nja teme koja je bila u pot­pu­nos­ti potis­nu­ta u jav­ni pros­tor i otva­ra­nje ras­pra­ve o njoj. Jednako tako, jav­na pre­da­va­nja i radi­oni­ce Andreje Kulunčić, Renate Jambrešić Kirin i Dubravke Stijačić – od kojih je sva­ka usmje­re­na spe­ci­fič­noj publi­ci, a govo­re o druš­tve­nom anga­žma­nu u umjet­nos­ti i kome­mo­ra­cij­skoj for­mi antis­po­me­ni­ka, pozi­ci­ji žen­skih nara­ti­va u repre­siv­nim poli­ti­ka­ma i domi­nant­nim povi­jes­nim nara­ti­vi­ma te noše­nju s tra­umat­skim nas­li­je­đem – zago­va­ra­ju pro­na­đe­ni huma­ni­zam, soli­dar­nost i skr­b­nost u svje­do­če­nji­ma golo­otoč­nih kaž­nje­ni­ca kao nuž­ne vri­jed­nos­ti u prev­la­da­va­nju zla i odr­ža­va­nju boljeg svijeta.

Suvremene druš­tve­ne teori­je nauči­le su nas da potis­nu­ta sje­ća­nja i nji­ho­va praz­na mjes­ta ima­ju dis­tin­k­tiv­nu ulo­gu u uspos­tav­lja­nju kolek­tiv­nih povi­jes­nih ima­gi­na­ri­ja. „Rad na memo­ri­ji“, piše Bojana Pejić, „ovi­si od kla­se, spola/roda i odno­sa moći, koji odre­đu­je šta se pam­ti (ili zabo­rav­lja), tko pam­ti, i s kojom namje­rom. Drugim rije­či­ma, posao oko kons­truk­ci­je kolek­tiv­ne memorije/amnezije uvi­jek uklju­ču­je odre­đe­nu poli­ti­ku sje­ća­nja“.17 Stoga Andreja Kulunčić kre­će u dekons­truk­ci­ju jed­ne amne­zi­je da bi otvo­ri­la pro­laz pam­će­nju. Pri tome pose­že za subver­ziv­nom kome­mo­ra­cij­skom for­mom – antis­po­me­ni­kom koji ne name­će sje­ća­nje, već ga tra­ži u stal­no obnav­lja­ju­ćoj inter­fe­ren­ci­ji ospo­re­nih sje­ća­nja i publi­ke koja posje­ću­je mjes­to. Antispomenik tako otva­ra pro­ces decen­tra­li­zi­ra­nog kolek­tiv­nog pam­će­nja kao jed­nog od fil­te­ra pri­hva­ća­nja proš­los­ti. U tom smis­lu, aktiv­no poti­če ras­pra­ve oko toga kako se sje­ća­mo, čega se sje­ća­mo i koja je ulo­ga proš­los­ti u buduć­nos­ti.18 Pamćenje tra­ga za spa­ša­va­njem proš­log da bi slu­ži­lo sadaš­njos­ti i buduć­nos­ti, kaže Jacques Le Goff. „Činimo tako“, poru­ču­je, „da kolek­tiv­no pam­će­nje slu­ži oslo­bo­đe­nju, a ne porob­lja­va­nju lju­di.“19 Stoga je i rad Andreje Kulunčić, Renate Jambrešić Kirin i Dubravke Stijačić ne samo korek­ci­ja kolek­tiv­nog pam­će­nja ili dopri­nos antis­po­me­nič­kim prak­sa­ma, već i aktiv­no nas­to­ja­nje u tran­s­gre­si­ji dobra. Pri tome poka­zu­ju da su soli­dar­nost, izdr­ž­lji­vost i suosje­ća­nje koje bašti­ni­mo iz žen­ske kul­tu­re sje­ća­nja, one vri­jed­nos­ti koje to omogućuju.

 

Zagreb, pro­si­nac 2020.


  1. Les Lieux de memo­rie (1984. – 1993.)  

  2. Jan Assman, Kulturno pam­će­nje. Pismo, sje­ća­nje i poli­tič­ki iden­ti­tet u ranim viso­kim kul­tu­ra­ma, Zenica, 2005. str. 298. 

  3. Prema: Shoshana Felman, Pravno nes­vjes­no: Suđenja i tra­ume u dva­de­se­tom sto­lje­ću, Zagreb, 2007. 

  4. Ibid. 

  5. J. Assman, Kulturno pam­će­nje. Pismo, sje­ća­nje i poli­tič­ki iden­ti­tet u ranim viso­kim kul­tu­ra­ma, str. 70. 

  6. Renata Jambrešić Kirin, Izdajice su uvi­jek žen­skog roda, 231 – 242, u: Up&Underground, 17 – 18 (2010.), str. 232. 

  7. R. Jambrešić Kirin, Dom i svi­jet: o žen­skoj kul­tu­ri pam­će­nja, Zagreb, 2008., str. 81. 

  8. R. Jambrešić Kirin, Izdajice su uvi­jek žen­skog roda, 231 – 242, u: Up&Underground, 17 – 18 (2010), str. 237. 

  9. Sjećanje Rose Dragović-Gašpar 

  10. http://www.zene-arhipelag-goli.info/ 

  11. U knji­zi Invencije sva­kod­ne­vi­ce fran­cu­ski teore­ti­čar Michel de Certeau raz­li­ku­je mjes­to od pros­to­ra. Mjesto je “tre­nut­ni ras­po­red polo­ža­ja” i podra­zu­mi­je­va sta­bil­nost, a pros­tor je uči­nak pro­izve­den rad­nja­ma koje ga odre­đu­ju, tj. prak­ti­ci­ra­no mjes­to. Prostor je pre­ma mjes­tu kao govor nas­pram jeziku.
    Vidi: Michel de Certeau, Invencija sva­kod­ne­vi­ce, Zagreb, 2003., str. 183. – 185. 

  12. Jedna od svje­do­ki­nja kaže: „Neko sa stra­ne rekao bi da ovde niko ne sta­nu­je ili su sta­na­ri nemi, ili bez jezi­ka.“ 

  13. I izda­ja je pri­tom uve­ća­na jer se dogo­di­la baš onda kada je Partija – maj­ka, zaštit­ni­ca, ses­tra – naj­vi­še tre­ba­la pomoć. 

  14. J. Assman. Kulturno pam­će­nje. Pismo, sje­ća­nje i poli­tič­ki iden­ti­tet u ranim viso­kim kul­tu­ra­ma, str. 45. 

  15. Brandon LaBelle, Predavanje o pros­to­ru koji dije­li­mo, u: Evelina Turković, Slika od zvu­ka: zvuk u vizu­al­noj umjet­nos­ti, Zagreb, 2018., str. 55. 

  16. Ibid. 

  17. Bojana Pejić, Spomenik Zoranu Đinđiću: Kultura seća­nja i poli­ti­ka zabo­ra­va, VREME 866, 9.8.2007. 

  18. Todor Kuljić, Antispomenik, str. 333. – 365., u: Tanatopolitika, Beograd, 2014.  

  19. Žak Le Gof (Jacques Le Goff) Pamćenje, u: Kolektivno seća­nje i poli­ti­ke pam­će­nja (ur. Michal Sladeček et al.), Beograd: 2015., str. 125.  

,