Tekst:

Umjetnost iz sjene

Antun Maračić

vrapcanski-jastuci-web.pdf web

Tekst Antuna Maračića iz kata­lo­ga izlož­be “Vrapčanski jas­tu­ci” odr­ža­noj u Galeriji Forum u Zagrebu

Prvu surad­nju s Andrejom Kulunčić ostva­rio sam kao rav­na­telj Umjetničke gale­ri­je Dubrovnik još počet­kom ovog tisuć­lje­ća, na pro­jek­tu fran­cu­ske kus­to­si­ce Catherine David ‘Dubrovnik ovdje i drugdje’.

Autorica je oku­pi­la mla­đe među­na­rod­ne umjet­ni­ke (iz Austrije, Grčke, Francuske, Libanona, Equadora…) koji u svom radu aktiv­no pro­miš­lja­ju pros­tor i druš­tve­ni život na raz­li­či­tim dije­lo­vi­ma svi­je­ta, a zada­tak je bio – upoz­na­ti i, na teme­lju svo­jih rani­jih iskus­ta­va i nači­na dje­lo­va­nja, osmis­li­ti rad koji će biti refe­ren­tan na lokal­ne pri­li­ke. Andreja je bila jedi­na doma­ća pred­stav­ni­ca, no iza sebe je već tada ima­la broj­ne zna­čaj­ne među­na­rod­ne akci­je i izlož­be (uz osta­lo  bilje­ži­la je i nas­tup na kassel­skoj Documenti), pa je taj dubro­vač­ki pro­jekt i zavr­š­na izlož­ba iz 2003. — pogo­to­vo ima li se u vidu više nego dojm­ljiv popis i zna­čaj nje­zi­nih kas­ni­je reali­zi­ra­nih rado­va — za nju bila tek manja, jedva spo­me­na vri­jed­na epizoda.

No i taj ‘mali’ pro­jekt omo­gu­ćio mi je uvid u nje­zin jedins­tve­no pro­miš­ljen i sabran način rada. Impresionirala me je tada nje­zi­na spo­sob­nost da u vrlo krat­kom vre­me­nu sni­mi ambi­jent, uspos­ta­vi kon­takt s publi­kom i tamoš­njim umjet­ni­ci­ma (nje­zi­na tema bila je upra­vo Galerija i nje­zi­ni koris­ni­ci, nji­hov doživ­ljaj sta­tu­sa umjet­nos­ti u Gradu te afi­ni­te­ti u odno­su na sadr­ža­je koje Galerija pre­zen­ti­ra), da reali­zi­ra inter­v­jue s neki­ma od njih, da for­mi­ra tim lokal­nih surad­ni­ka raz­li­či­tih pro­fi­la (maj­stor sto­lar, tv-sni­ma­telj, psi­ho­log, soci­olog…), da sama obli­ku­je potreb­nu opre­mu i namje­štaj za pre­zen­ta­ci­ju svog rada, da uspos­ta­vi sim­bo­lič­nu knjiž­ni­cu, orga­ni­zi­ra anke­tu… Sve je to, uz moju skrom­nu asis­ten­ci­ju, pri­la­go­đa­va­ju­ći se ogra­ni­če­nim pro­duk­cij­skim moguć­nos­ti­ma te mak­si­mal­no raci­ona­li­zi­ra­ju­ći vri­je­me i potreb­ne ope­ra­ci­je, reali­zi­ra­la u ciglih neko­li­ko dana uoči izložbe.

Sposobnost hitrog detek­ti­ra­nja i ula­ska u bit soci­jal­nih obi­ljež­ja poje­di­nog pros­to­ra, a potom brzog oform­lja­va­nja mre­že surad­ni­ka koja će omo­gu­ći­ti rast i kon­ti­nu­itet kom­plek­s­nog orga­niz­ma rada, nje­go­vu druš­tve­nu pene­trant­nost i stvar­no dje­lo­va­nje, osvje­šta­va­nje i sani­ra­nje zate­če­nih bolj­ki, Andreja je poka­za­la u niz navra­ta, u naj­raz­li­či­ti­jim dije­lo­vi­ma glo­bu­sa. Često, riječ je o pro­jek­ti­ma koji zah­ti­je­va­ju dugo­tra­jan, kat­kad više­go­diš­nji anga­žman, rad sa sku­pi­na­ma raz­li­či­tih pro­fi­la lju­di; koji podra­zu­mi­je­va­ju pro­vo­ci­ra­nje i razot­kri­va­nje naj­moć­ni­jih grad­skih i držav­nih ins­ti­tu­ci­ja (od gale­ri­ja, zatvo­ra, do opći­na i par­la­me­na­ta) u Mađarskoj, Austriji, Švicarskoj… Upotrebom nas­lov­nih i sadr­žaj­nih para­fra­za, iro­ni­je, inver­zi­je… u pro­jek­ti­ma koji svo­jim subver­ziv­nimg nabo­jem denun­ci­ra­ju druš­tve­ne ano­ma­li­je (Bosanci van!, 1 fra­nak = 1 glas, Samo za Austrijance…), koris­te­ći gale­ri­je i dru­ge jav­ne pros­to­re te sred­stva poput laj­t­bok­so­va, kolo­dvor­skih dis­ple­ja, novi­na i dru­gih suvre­me­nih masme­di­ja, inter­ne­ta, druš­tve­nih mre­ža itd., umjet­ni­ca vrši snaž­nu difu­zi­ju infor­ma­ci­je, ostva­ru­je komu­ni­ka­ci­ju na širo­kom pla­nu, omo­gu­ću­je stvar­nu učin­ko­vi­tost, ini­ci­ra druš­tve­nu promjenu.

Slična sred­stva i meto­de upo­treb­lje­ni su i u pro­jek­tu Vrapčanski jas­tu­ci  koji je pos­lje­di­ca peto­go­diš­njeg (!) rada s paci­jen­ti­ma i osob­ljem zagre­bač­ke kli­ni­ke Vrapče, te vanj­skim surad­ni­ci­ma. Rad na amor­ti­zi­ra­nju općeg zazo­ra pre­ma dušev­noj boles­ti odvi­jao se u raz­li­či­tim for­ma­ma, a zavr­š­no se pro­fi­li­rao u vidu izra­de i dis­tri­bu­ci­je jas­tu­ka kao sred­stva tera­pi­je za same paci­jen­te te kao pred­me­ta-medi­ja soli­dar­nos­ti i dje­lat­nog pro­ce­sa destigmatizacije.

Nakon rani­jih akci­ja posu­đi­va­nja jas­tu­ka, dru­že­nja povo­dom njih, grup­nih foto­gra­fi­ra­nja i objav­lji­va­nja sli­ka na fej­sbu­ku, ova gale­rij­ska pre­zen­ta­ci­ja, uz pri­kaz dosa­daš­njih zbi­va­nja i medij­skih odje­ka, uklju­ču­je i radi­oni­cu u kojoj, osim struč­nih oso­ba sudje­lu­ju i biv­ši paci­jen­ti te, pre­ma vlas­ti­tim želja­ma, posje­ti­te­lji izlož­be. Jastuci se mogu kupi­ti, a dobi­ve­ni novac koris­ti se u svr­hu pomo­ći paci­jen­ti­ma. Tijekom izlož­be odr­ža­no je više pre­da­va­nja i raz­go­vo­ra na teme dušev­nih tego­ba i nji­ho­vih lije­če­nja, a cije­lo­kup­na zbi­va­nja pono­vo su obil­no medij­ski popra­će­na. Tako je ova izlož­ba uz pri­pa­da­ju­ća doga­đa­nja ostva­ri­la funk­ci­ju rele­ja ide­je i aktiv­nos­ti u cilju des­tig­ma­ti­za­ci­je zapo­če­te 2010. godine.

Kada sam 2014. pla­ni­rao ovu izlož­bu, zamis­lio sam je kao samos­ta­lan nas­tup Andreje Kulunčić, no u među­vre­me­nu, nje­zi­no se ime povuk­lo u poza­di­nu i uklo­pi­lo u autor­ski tim od pet pro­ta­go­nis­ti­ca pro­jek­ta uz još neko­li­ci­nu surad­ni­ka, a kao koauto­ri jas­tu­ka nave­de­ni su i paci­jen­ti bol­ni­ce Vrapče. Tu činje­ni­cu je važ­no nagla­si­ti jer ona indi­ci­ra bit­ne atri­bu­te karak­te­ra ovog rada odnos­no strem­lje­nje stvar­nom druš­tve­no-umjet­nič­kom dje­lo­va­nju. Pri tom, tra­di­ci­onal­no indi­vi­du­al­no umjet­nič­ko autor­stvo se pov­la­či u dru­gi plan, umjet­nič­ki ego je u sus­pen­zi­ji. Umjetnici, čini se, pos­ta­je važ­ni­ja orga­ni­za­ci­ja, učin­ko­vi­tost, svr­ha zamiš­lje­nog pro­jek­ta nego vlas­ti­to eksponiranje.

I sama umjet­nost u ovom je slu­ča­ju samo­za­taj­no mimi­kri­ra­na u korist efi­kas­nos­ti druš­tve­ne akci­je i želje za pro­mje­nom nabo­lje. Tako su u nekim jav­nim raz­go­vo­ri­ma i pri­ka­zi­ma ovog pro­jek­ta medij­ski dje­lat­ni­ci posve  pre­vi­dje­li nje­go­vu umjet­nič­ku ini­ci­ja­ti­vu i gene­zu, no auto­ri­ca tu činje­ni­cu ne doživ­lja­va kao hendikep.

Valja ista­ći i bit­nu dis­tink­ci­ju ovog mar­kant­nog i boga­tog, glo­bal­no pri­sut­nog opu­sa u odno­su na mno­ge, na prvi pogled slič­ne rado­ve tzv. ‘druš­tve­no anga­ži­ra­ne’ umjet­nos­ti. Svjesno ili manje svjes­no, neki s nes­kri­ve­nim pre­du­miš­lja­jem ‘kons­truk­tiv­ne’ okrut­nos­ti nekro­sa­dis­tič­kog pris­tu­pa u tret­ma­nu soci­jal­no hen­di­ke­pi­ra­nih bića, a mno­gi bez start­no loše namje­re, umjet­ni­ci nave­de­ne ori­jen­ta­ci­je tema­ti­zi­ra­ju bije­du i boli suvre­me­nog svi­je­ta kako bi zado­vo­lji­li impe­ra­ti­ve odre­đe­nih suvre­me­nih tren­do­va odnos­no kus­to­skih oče­ki­va­nja ili čak narudž­bi te tako dobi­li na vlas­ti­toj vid­lji­vos­ti. Ugrožene sku­pi­ne, žrtve druš­tve­nih segre­ga­ci­ja, obi­telj­skih, rat­nih i dru­gih okol­nos­ti, ti ‘anga­ži­ra­ni’ auto­ri tre­ti­ra­ju kao zahva­lan mate­ri­jal, pot­vr­đu­ju­ći i pro­lon­gi­ra­ju­ći svo­jim akci­ja­ma nji­hov sta­tus, sve u svr­hu, mis­le, nji­ho­va vlas­ti­ta spa­se­nja, za nji­ho­vo vlas­ti­to dobro. No ako se pri­tom i uklju­ču­je izvjes­tan obzir, iska­zu­je empa­ti­ja pre­ma tim subjek­ti­ma artis­tič­ke obra­de, bav­lje­nje nji­ma obič­no je jed­no­krat­no, žrtve osta­ju više-manje ono što su i gdje su bile, a umjet­nik po svjet­skim ili manje svjet­skim gale­ri­ja­ma izla­že svo­je tro­fe­je gra­de­ći artističko-‘humanitarnu’ karijeru.

Djelo Andreje Kulunčić nipo­što ne tre­ba brka­ti s tak­vim slu­ča­je­vi­ma. Osim spo­me­nu­te samo­za­taj­nos­ti, nje­zi­ni pro­jek­ti u star­tu podra­zu­mi­je­va­ju svi­jest od opas­nos­ti neo­prez­nog pris­tu­pa. U ovom slu­ča­ju, pri­mje­ri­ce, paci­jen­te se šti­ti­lo od nepo­treb­nog i štet­nog eks­po­ni­ra­nja (odnos­no balan­si­ra­lo se nji­ho­vu nazoč­nost pri­mje­re­no nji­ho­vim potre­ba­ma i afinitetima.

No  u cilju pos­tig­nu­ća nedvoj­be­nog pozi­tiv­nog učin­ka i pro­mje­ne, kako onih koji trpe (druš­tve­nu) nesre­ću tako i nji­ho­ve oko­li­ne, umjet­ni­ca opće­ni­to izbje­ga­va i višak sen­ti­men­tal­nos­ti te nepo­treb­ni lament. Naprotiv, upo­treb­lja­va sva ona umjet­nos­ti ima­nent­na sred­stva i vri­jed­nos­ti: duh, inven­ci­ju, kri­tič­nost, apsurd, humor, iro­ni­ju… Štoviše, osmiš­lja­va i kons­truk­tiv­nu, suvre­me­nim medi­ji­ma posre­do­va­nu druš­tve­nu zaba­vu putem koje upo­zo­ra­va na pro­ble­me i pro­vo­ci­ra poželj­ne reakcije.

Andrejin rad pre­poz­na­je­mo kao nas­ta­vak i suvre­me­nu ina­či­cu kre­aci­je soci­jal­ne skul­p­tu­re, difuz­nog i sve­obu­hvat­nog dje­la koje je naj­a­vio i na spe­ci­fi­čan način u proš­lom sto­lje­ću afir­mi­rao Joseph Beuys. U tom smis­lu, kao što je već reče­no, svo­je dje­lo­va­nje ova umjet­ni­ca shva­ća kao ani­ma­ci­ju, kao pokre­ta­nje meha­niz­ma koji će omo­gu­ći­ti pro­ces tran­sfor­ma­ci­je, druš­tve­nog ozdravljenja.

Pa i onda kad pokre­tač iz ovih ili onih raz­lo­ga više nije pri­su­tan, induk­ci­jom te sti­mu­li­ra­njem svi­jes­ti i kre­ativ­nos­ti broj­nih pri­dru­že­nih sudi­oni­ka i akte­ra, ide­ja i pro­ces tre­ba­ju ops­ta­ti kao samo­odr­ži­vi pogon.

 

Zagreb, sije­čanj, 2016.

,