Tekst:

Umetnost iznova zamišlja zajednicu

women-index.pdf

Tekst Zorana Erića za kata­log izlož­be index.zene” u Salonu Muzeja savre­me­ne umet­nos­ti u Beogradu

 

Semantičkom ana­li­zom nazi­va pro­jek­ta index.žene otkri­va se spe­ci­fič­na istra­ži­vač­ka meto­do­lo­gi­ja u radu Andreje Kulunčić. Prvi deo sin­tag­me, reč index, pri tome je ozna­či­telj sa višes­tru­kim inter­pre­ta­tiv­nim poten­ci­ja­lom. S jed­ne stra­ne, on upu­ću­je na meto­du istra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja putem viral­nih stra­te­gi­ja koje pro­izvo­de odre­đe­ne sta­tis­tič­ke rezul­ta­te, dok je s dru­ge stra­ne, sadr­žin­ski, poka­za­telj odre­đe­nog “svoj­stva” neke cilj­ne gru­pe u druš­tve­nom kor­pu­su koja je ozna­če­na kao pred­met istra­ži­va­nja. U slu­ča­ju pro­jek­ta index.žene, jas­no je da je druš­tve­na gru­pa­ci­ja u foku­su rod­no odre­đe­na, i da se čita­vom kam­pa­njom koju umet­ni­ca spro­vo­di u medij­skom pros­to­ru želi ana­li­za nači­na na koji žene u odre­đe­nom kon­tek­s­tu per­ci­pi­ra­ju svo­ju ulo­gu u poro­di­ci, druš­tvu, javnosti…

 

Anketa i medij­ska kam­pa­nja spro­ve­de­na tokom mesec dana u Beogradu poka­za­la je da se 34% žena ose­ća zado­volj­no, alar­mant­nih 38% zlos­tav­lja­no, dok se 28% ose­ća dis­kri­mi­ni­sa­no. Pri tome, do sta­tis­tič­kih rezul­ta­ta umet­ni­ca je doš­la kroz pro­ces sarad­nje i zajed­nič­kog kre­ira­nja svih ele­ma­na­ta kam­pa­nje sa uspos­tav­lje­nim mre­ža­ma pro­fe­si­ona­la­ca raz­li­či­tih pro­fi­la (teoretičari/ke, dizajneri/ke, mar­ke­tin­ški struč­nja­ci, itd.). Prvo pita­nje koje se odmah namet­nu­lo u disku­si­ja­ma sa aka­dem­skim kru­go­vi­ma sarad­ni­ka jes­te da li je anke­tom obu­hva­ćen repre­zen­ta­ti­van uzo­rak druš­tva kako bi ona ima­la nauč­nu valid­nost ili se radi samo o “umet­nič­kom projektu”?

Da li sta­tis­ti­ka zais­ta može da uka­že na simp­to­me pri­sut­ne u srp­skom druš­tvu i da li umet­nost može da ura­di išta više osim da stvo­ri okvir za disku­si­ju, vizu­ali­zu­je i doku­men­tu­je pro­ces istra­ži­va­nja u umet­nič­koj gale­ri­ji? Posle tako pos­tav­lje­nih pita­nja, umet­nost se kon­sek­vent­no odmah stav­lja u polje druš­tve­nih aktiv­nos­ti bez oba­ve­ze i odgo­vor­nos­ti spram pred­me­ta isra­ži­va­nja koje pre­uzi­ma, što je u ovom slu­ča­ju samo polje druš­tve­nih pro­ble­ma, a ne, kako se to uobi­ča­je­no poima — “este­tič­kih”. U ovo­me leži i ključ za dalju ana­li­zu i inter­pre­ta­ci­ju umet­nič­kih prak­si koje pre­uzi­ma­ju i u svo­ju stra­te­gi­ju inkor­po­ri­ra­ju meto­do­lo­gi­je dru­gih, čes­to nauč­nih dis­ci­pli­na, kako bi se kri­tič­ki reflek­to­va­li druš­tve­ni problemi.

 

Iza ova­ko pos­tav­lje­ne, i sis­te­ma­tič­no i ana­li­tič­no pri­me­nje­ne meto­do­lo­gi­je rada zapra­vo sto­ji druš­tve­no osveš­će­na pozi­ci­ja umet­ni­ce anga­žo­va­ne na razot­kri­va­nju i razo­bli­ča­va­nju pro­ble­ma i “ano­ma­li­ja” u raz­li­či­tim druš­tve­nim kon­tek­s­ti­ma. Andreja Kulunčić se u svom radu foku­si­ra na neural­gič­ne tač­ke raz­li­či­tih dru­šta­va, nji­ho­ve goru­će pro­ble­me, i poku­ša­va da ih pre­ko i uz pomoć umet­nič­kog sis­te­ma vra­ti u polje druš­tve­nog. Zato je na pita­nje: da li druš­tve­no anga­žo­va­na umet­nost delu­je unu­tar ili izvan sis­te­ma umet­nos­ti, odgo­vor sle­de­ći: ovak­ve umet­nič­ke prak­se zapra­vo pre­moš­ću­ju jaz i pove­zu­ju “ende­mič­no” polje, oazu u kojoj, za širu jav­nost, delu­je her­me­tič­na i nepris­tu­pač­na savre­me­na umet­nost, i medi­ja­ti­zo­va­nu, post-ide­olo­šku druš­tve­nu sfe­ru koju per­ci­pi­ra sva­ki pojedinac.

 

Andreja Kulunčić pola­zi od pozi­ci­je (naj­češ­će mar­gi­na­li­zo­va­nih) pojedinaca/pojedinki i nji­ho­vih inte­rak­ci­ja u kon­kret­nim druš­tve­nim okvi­ri­ma, ne ple­di­ra­ju­ći da kroz umet­nost može da pono­vo uspos­ta­vi poki­da­ne druš­tve­ne veze. Takvom pozi­ci­jom se zas­tu­pa stav da u post-uto­pij­skom druš­tvu zajed­ni­ca pred­stav­lja, zapra­vo, neuhvat­ljiv i neo­pe­ra­ti­van, “fan­tom­ski” kon­cept, odnos­no, kons­trukt, i da sva­ki poku­šaj da se ta (makro)zajednica uspos­ta­vi mora da raču­na na inhe­rent­ni neus­peh. Ta činje­ni­ca autor­ku ne spre­ča­va da aktiv­no delu­je in soci­us, da pro­miš­lja i u jav­noj sfe­ri pokre­će disku­si­ju o uoče­nim druš­tve­nim problemima.

 

Za umet­ni­cu je od samog detek­to­va­nja pro­ble­ma važ­ni­je otva­ra­nje novih moguć­nos­ti za kre­ira­nje odno­sa i inte­rak­ci­ju među raz­li­či­tim “agen­ti­ma” koji delu­ju unu­tar polja pos­tav­lje­nog pro­ble­ma. Umetnica delu­je kao medi­ja­tor koji pro­izvo­di spe­ci­fič­ne, čes­to para­dok­sal­ne ili inverz­ne situ­aci­je i kons­te­la­ci­je koje će poten­ci­jal­no akti­vi­ra­ti, osves­ti­ti odnos­no osna­ži­ti same akte­re da uti­ču na rede­fi­ni­sa­nje tre­nut­nih hege­mo­nih odno­sa u druš­tvu, i “uzdr­ma­ti” iznu­tra teme­lje na koji­ma su ti odno­si uspos­tav­lje­ni. Takvim pris­tu­pom, Andreja Kulunčić zauzi­ma vrlo spe­ci­fič­nu pozi­ci­ju u okvi­ru šireg kom­plek­sa druš­tve­no ori­jen­ti­sa­nih umet­nič­kih prak­si koje su oka­rak­te­ri­sa­ne kao com­mu­nity based art, umet­nič­ki akti­vi­zam, druš­tve­na este­ti­ka, par­ti­ci­pa­tiv­na ili dija­lo­ška umetnost.

U kon­kret­nom slu­ča­ju kon­tek­s­ta Beograda i Srbije za pred­met ana­li­ze oda­bra­no je pita­nje rod­ne rav­no­prav­nos­ti jer u patri­jar­hal­nom druš­tvu u kojem se sve više pri­me­ću­je pro­ces retra­di­ci­ona­li­za­ci­je mno­gi ste­re­oti­po­vi veza­ni za rod­ne pro­ble­me još uvek pre­ov­la­đu­ju u jav­noj sfe­ri. Kroz tu priz­mu može se posma­tra­ti i čita­va samos­tal­na izlož­ba Andreje Kulunčić, u okvi­ru koje se umet­ni­ca na raz­li­či­te nači­ne bavi­la pro­ble­mom druš­tve­ne segre­ga­ci­je i mar­gi­na­li­zo­va­nim gru­pa­ma kao što su ile­gal­ni imi­gran­ti u Švajcarskoj (1 Franak = 1 Glas), paci­jen­ti u psi­hi­ja­trij­skoj bol­ni­ci u Zagrebu (U kru­gu), ili dis­kri­mi­ni­sa­ni stra­ni rad­ni­ci u Austriji (Samo za Austrijance), s tim što je nit koja uve­zu­je sve pred­stav­lje­ne rado­ve pre­do­mi­nant­na rod­na određenost.

 

Tekst je objav­ljen u kata­lo­gu samos­tal­ne izlož­be Andreje Kulunčić “index.zene”, Salon Muzeja savre­me­ne umet­nos­ti Beograd, Srbija. Zoran Erić, rujan 2013, Beograd.