Tekst:

Učiniti problem vidljivim: o društvenoj praksi u umjetnosti

Intervju Katerine Dude za časo­pis Nepokoreni grad

Katerina Duda, Zagreb, sije­čanj 2014.
Objavljeno u časo­pi­su Nepokoreni grad, br.2.

 

O DRUŠTVENOJ PRAKSI KAO ALATU OTPORA

 

Iz pozi­ci­je u kojoj u jed­na­koj mje­ri o anti­fa­šiz­mu u suvre­me­nom kon­tek­s­tu pro­miš­lja­mo kroz teori­ju i prak­su, nji­ho­vim pre­pli­ta­njem i pove­zi­va­njem, druš­tve­na prak­sa u umjet­nos­ti je poseb­no zanim­lji­va pozi­ci­ja otpo­ra. Koliko druš­tve­na prak­sa može biti dio eman­ci­pa­tor­ne bor­be, odnos­no na koji se način ona može bavi­ti za umjet­nost „veli­kim tema­ma“, a da ne osta­ne na uka­zi­va­nju, ilus­tra­ci­ji i samo opi­si­va­nju pro­ble­ma? Koji je odnos druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti i aktivizma?

 

Andreja Kulunčić: Mislim da je odgo­vor isto kao i bilo što dru­go, kao što je i vaš časo­pis, kao što je tri­bi­na koju orga­ni­zi­ra­te, kao što je i bilo koja stvar koja ima taj domet i koja izla­zi iz kul­tu­re, umjet­nos­ti ili zna­nos­ti. Ovdje ne pri­čam o akti­viz­mu i ne tre­ba mije­ša­ti soci­jal­nu prak­su u umjet­nos­ti s čis­tim akti­viz­mom. Ako se ona pot­pu­no izjed­na­či, poči­nju pro­ble­mi. Jednako kao što neka knji­ga koja kre­će iz teori­je i bavi se pita­nji­ma bor­be nije a pri­ori akti­vi­zam, ili teore­ti­ča­ri koji o tom pišu nisu svi akti­vis­ti. Kod umjet­ni­ka, isto kao kod znans­tve­ni­ka, pos­to­ji neka vrsta edu­ka­ci­je. Završavaju se fakul­te­ti koji su manje ili više otvo­re­ni, poli­tič­ki, lije­vi ili tradicionalni…

Uči se i kre­će se od ala­ta. No pita­nje je što ćemo radi­ti s tim ala­tom? Drugi korak je razu­mi­je­va­nje i zapi­ta­nost u odno­su na svi­jet u kojem živi­mo. Ako smo osvi­jes­ti­li da pos­to­ji neki for­mat druš­tva oko nas koje utje­če na nas i da mi utje­če­mo na nje­ga, ova dva kora­ka, poz­na­va­nje odre­đe­nog umjet­nič­kog medi­ja i zapi­ta­nost u odno­su na svi­jet, kom­bi­ni­ra­mo u neku vrstu rada koji onda, i to je tre­ća gra­da­ci­ja, može biti alat otpo­ra. Ima puno rado­va druš­tve­ne prak­se koji pod­v­la­če pro­blem isklju­či­vo na sim­bo­lič­koj razi­ni. Mislim da to nije dovolj­no. Pogotovo kad pod­v­la­če ste­re­oti­pe jer se tada ne može ići dalje. To je samo pri­li­ka da kaže­mo: „Da, pos­to­ji pro­blem. Evo ja sam ga pod­cr­tao.“ Problem koji svi zna­mo i vidi­mo. Stereotip je pri­su­tan i osvi­je­šten, ali ništa se ne doga­đa ako ga samo pod­cr­ta­mo. Dobro je da ga osvi­jes­ti­mo iz nekog dru­gog kuta, da damo bar još nekak­vu moguć­nost pro­miš­lja­nja tog problema.

Međutim, puno više od toga je, kada svo­joj publi­ci uspi­ješ dati alat otpo­ra. To su rado­vi koji mene zani­ma­ju i kak­ve poku­ša­vam raditi.

Zato nema jed­noz­nač­nog odgo­vo­ra na ovo pita­nje. Izdvojila bih rad “Jedan fra­nak, jedan glas” koji sam radi­la u Švicarskoj. Ticao se ile­ga­li­zi­ra­nih sta­nov­ni­ka i mis­lim da je to uspje­lo. To je jako velik pro­blem jer su tamo ile­ga­li­zi­ra­ni sta­nov­ni­ci u pot­pu­nos­ti, rek­la bih, poni­že­ni, nepri­hva­će­ni, kao da ne pos­to­je. U isto vri­je­me, oni rade naj­go­re pos­lo­ve u Švicarskoj. Htjela sam dati vid­lji­vost tim lju­di­ma. Ne radi­ti rad o nji­ma, nego radi­ti sa nji­ma. To je bit­no: ne O nego SA. Želim radi­ti zajed­no s lju­di­ma i dati im na kori­šte­nje svo­je ala­te i razu­mi­je­va­nje svi­je­ta, u što oni doda­ju svo­je ala­te, svo­je razu­mi­je­va­nje svi­je­ta i situ­aci­je u koji­ma se nala­ze. U kom­bi­na­ci­ji tih dvi­ju situ­aci­ja, nas­ta­je rad koji onda nji­ma koris­ti. Ja sam samo medijator.

 

PROBLEM INSTRUMETALIZACIJE I KRITIKE

 

Puno puta se umjet­ni­ke ove vrste umjet­nos­ti napa­da da nekog isko­ri­šta­va­ju. Naravno, kao što ima loših sli­ka i loših skul­p­tu­ra, ima i loših druš­tve­no anga­ži­ra­nih rado­va. Moja pozi­ci­ja je da radim s tim lju­di­ma i dajem im alat, pru­ža­ju­ći im moguć­nost da se pos­ta­ve u odno­su na svoj polo­žaj. Nisu sve gru­pa­ci­je za to da budu akti­vi­ra­ne u akti­vis­tič­kom lije­vom smis­lu rije­či. Kad radiš s raz­nim gru­pa­ma lju­di, shva­tiš da ima jako puno raz­nih situacija.

U radu u Švicarskoj skup­lja­li smo novac od ile­ga­li­zi­ra­nih lju­di i htje­li samo ga pok­lo­ni­ti Parlamentu u Bernu koji se tada obnav­ljao. Ideja je bila se od tog nov­ca kupi nešto mate­ri­jal­no za Parlament: stol i sto­li­cu, ili ofar­ba zid i pos­ta­vi plo­či­ca sa nat­pi­som: „Dar od ile­ga­li­zi­ra­nih za reno­vi­ra­nje Parlamenta, 2008.“ Zapravo je to jed­na vrlo cinič­na i vid­lji­va ges­ta. Bilo mi je bit­no da se cilja tamo gdje je pro­blem, a pro­blem je u Parlamentu. Imala sam pro­ble­ma s akti­vis­ti­ma s koji­ma sam sura­đi­va­la jer oni to nisu mogli razu­mje­ti. Za njih bi umjet­nost bila da sam napra­vi­la neku kaza­liš­nu pred­sta­vu na ces­ti na temu ile­ga­li­zi­ra­nih ili neki gra­fit u gra­du. Nisu mogli razu­mje­ti ovu vrstu inten­ci­je: ula­ziš u pozi­tiv­ni dija­log pok­la­nja­njem nov­ca. Slogan kam­pa­nje nam je bio: „U zem­lji nov­ca, novac je glas.“

No, cije­la kam­pa­nja je bila u tome da se kroz tih godi­nu dana, dok se nov­ci skup­lja­ju, ide u dija­log s Parlamentom koji je kri­vac što ti lju­di nisu priz­na­ti. Zašto bismo išli oko­lo naoko­lo i radi­li pred­sta­ve kad može­mo ići direk­t­no u gla­vu tog pro­ble­ma, u Parlament? S dru­ge stra­ne, to je bio i direk­tan poku­šaj pro­mje­ne osvje­šta­va­nja polo­ža­ja ile­ga­li­zi­ra­nih imi­gra­na­ta. S jed­ne stra­ne tre­ba­lo je pro­na­ći način da se ne zna tko su oni ime­nom i pre­zi­me­nom jer bi stvar­no mogli biti depor­ti­ra­ni, a s dru­ge, ne bi se smio izbje­ga­va­ti pra­vi izvor pro­ble­ma ili radi­ti enter­ta­iment. Pritom ne napa­dam ove druge.

Možeš samo pro­ba­ti sup­til­no utje­ca­ti na odno­se i utje­ca­ti na zako­ne koji ih beto­ni­ra­ju ili čine flek­si­bil­ni­ma. Uvijek su to dvoj­ni kana­li. Ne može­mo svi radi­ti na način da ode­mo na ces­tu i nosi­mo tran­s­pa­ren­te. To je samo jed­na moguć­nost. Ne mis­lim da moj način i moje ide­je mogu doves­ti do pro­mje­ne, ali svi nači­ni i sve ide­je dok­le god su one etič­ne i dok­le god znaš u kojoj si pozi­ci­ji u odno­su na pro­blem, mogu doves­ti do promjene.

 

 

Sada smo obu­hva­ti­li neko­li­ko pita­nja koja se odno­se na kri­ti­ku da druš­tve­no anga­ži­ra­na umjet­nost ins­tru­men­ta­li­zi­ra one s koji­ma se u radu bavi. Čim umjet­nik na ras­po­la­ga­nju ima pros­tor za pro­go­va­ra­nje o nekim tema­ma, a onaj kojim se bavi taj pros­tor ne može dobi­ti, riječ je o nejed­na­kim pozi­ci­ja­ma od samog počet­ka. Međutim, mogu­će je uspos­ta­vi­ti hori­zon­tal­ne odno­se. Spomenula si da druš­tve­na prak­sa mora pro­ći kroz tebe, da je osje­tiš i lju­di­ma daješ alat da se oni izraze.

 

Andreja Kulunčić: S nji­ma gra­dim taj alat.

 

To se doga­đa kroz dijalog?

 

Andreja Kulunčić: To je bit­no. Radila sam s Bolivijancima koji ne zna­ju niti jedan jezik osim špa­njol­sko­ga, koji nema­ju hra­bros­ti pro­še­ta­ti ces­tom jer nema­ju papi­re, nisu bije­li, zaus­ta­vit će ih poli­ci­ja i depor­ti­rat će ih. U nizu situ­aci­ja zbog ovo­ga ili ono­ga oni nisu isti u tom druš­tvu. Oni se ne mogu bori­ti sami za sebe. To ne zna­či da im ne možeš pri­ći i dati im moguć­nost da se akti­vi­ra­ju za sebe, pru­ži­ti svoj alat za neki poku­šaj osvje­šta­va­nja druš­tva o nji­ho­vom pro­ble­mu kroz njih same. Njima je to tako­đer bilo veli­ko osvje­šta­va­nje pre­ma sami­ma sebi jer oni dola­ze u situ­aci­ju da mis­le da je u redu da su dru­gi u tom druš­tvu jer nisu bije­li, boga­ti, edu­ci­ra­ni ili jer ne zna­ju jezik. Prvo tre­ba osvi­jes­ti­ti njih. Ovdje se ne rje­ša­va­ju opći geopo­li­tič­ki odno­si, već odno­si oso­be s oso­bom. Zašto, s kojim pra­vom ti nje­mu nećeš pla­ti­ti, s kojim pra­vom ti nje­ga poni­ža­vaš, s kojim pra­vom nad njim vjež­baš neku vrstu rasiz­ma itd.?

 

Naposljetku je Parlament odbio uze­ti novac koji ste saku­pi­li. Doveden je u situ­aci­ju da uko­li­ko pri­mi dona­ci­ju, priz­na­je ile­ga­li­zi­ra­ne stanovnike?

 

Andreja Kulunčić: Tako je. Prvo su pris­ta­li da im done­se­mo novac pa smo napra­vi­li veli­ki ček i plo­ču s nat­pi­som o dona­ci­ji. I onda su nas dva sata pri­je sas­ta­na­ka nazva­li i sto­pi­ra­li pri­mo­pre­da­ju jer, toč­no je: s jed­ne stra­ne, ako pri­hva­te novac priz­na­ju da ti lju­di pos­to­je, ako ne pri­hva­te novac onda samo priz­na­ju da su tak­vi kak­vi jesu: da rasis­tič­ki pris­tu­pa­ju lju­di­ma koje su ilegalizirali.

 

Možemo li reći da je tvoj fokus na neural­gič­nim toč­ka­ma u druš­tvu, odnos­no prak­sa­ma koje pro­izvo­de nejed­na­kos­ti i isto­vre­me­no ih legitimiraju?

Nije stvar u tome da ideš oko­lo, gle­daš koje su manjin­ske gru­pe i poma­žeš, nego prvens­tve­no poku­ša­vaš većin­sku gru­pu osvi­jes­ti­ti o ono­me što ona jest. Kad pogle­daš zako­ne pre­ma ile­gal­nim rad­ni­ci­ma, pre­ma dušev­nim boles­ni­ci­ma, pre­ma malo­ljet­nim trud­ni­ca­ma, pre­ma lju­di­ma koji su netom izaš­li iz zatvo­ra, pre­ma Romima, pre­ma gay paro­vi­ma, vidiš kak­vo je neko druš­tvo. U svom se radu čes­to bavim zakonima.

No, druš­tve­na prak­sa je vrlo opas­na ako nisi eti­čan i to stal­no ponav­ljam. Možeš radi­ti pro­jekt u Psihijatrijskoj bol­ni­ci Vrapče, reci­mo samo sni­ma­ti zate­če­no i pus­ti­ti da to bude rad. Ali što si s tim napra­vio? Samo si podvu­kao da u Vrapču ima lju­di koji su pod lije­ko­vi­ma i koji ima­ju dušev­ne boles­ti. To svi zna­mo i zbog toga se ne mora ići ona­mo, sni­ma­ti pa iza­ći i to poka­za­ti. Puno sam pro­miš­lja­la oko svog rada u Vrapču. Bolesnike ne možeš akti­vi­ra­ti i ne možeš pri­ča­ti o neprav­di. Ljudi ima­ju shi­zo­fre­ni­ju, to nije druš­tve­na neprav­da. Nepravda je u tre­nut­ku kad oni iza­đu među nas i kad ih gle­da­mo kao bolest i hoće­mo ih izbri­sa­ti iz naše oko­li­ne. Tada to pos­ta­je pro­blem: ustva­ri – mi smo pro­blem. Na koji se način net­ko tko ima shi­zo­fre­ni­ju može bori­ti s nama vani? O kak­voj mi akti­va­ci­ji tu može­mo pri­ča­ti? Drugačije je kada govo­ri­mo o oni­ma koji su svjes­ni svo­je pozi­ci­je kao na pri­mjer rad­nik iz Bosne koji radi u Ljubljani i koji se vrlo svjes­no i jas­no želi bori­ti za sebe. Kad sam radi­la rad „Bosanci van!“ gdje smo govo­ri­li o nji­ho­vom polo­ža­ju u Sloveniji, tri gra­đe­vin­ska rad­ni­ka iz Bosne i ja pot­pi­sa­li smo isti ugo­vor. Oni su želje­li pla­ka­te u gra­du i htje­li su biti na tim pla­ka­ti­ma. Bojala sam se da bi mogli dobit otkaz zbog toga, ali nad­gla­sa­li su me s tri pre­ma jedan pa sam se povuk­la jer je to bilo odlu­či­va­nje bez hijerarhije.

 

To je hori­zon­ta­lan odnos. Svi ima­te isti ugovor.

 

Andreja Kulunčić: Tako je. I to se mora pošto­va­ti. Ne možeš inzis­ti­ra­ti na hori­zon­tal­nim odno­si­ma, a onda inzis­ti­ra­ti na svom rje­še­nju. Kad nam je švi­car­ski Parlament odbio dogo­vo­re­ni sas­ta­nak za pre­da­ju nov­ca htje­la sam sve­jed­no da ide­mo pred Parlament. Mislila sam da bi to ipak cije­lom pro­ble­mu dalo vid­lji­vost, ali su moji part­ne­ri rek­li da se kod njih tako ne radi i da ne žele. Bilo mi je žao, ali sam pris­ta­la. To jest moj rad u smis­lu umjet­nič­kog medi­ja, ali u smis­lu živo­ta rada, tu autor­stvo više nije važ­no. Kad pri­ča­mo o ile­ga­li­zi­ra­ni­ma i pri­ča­mo o Parlamentu, ne pos­to­ji više pita­nje autor­stva. Sad to radi­mo, to je taj pro­blem, i tra­ži­mo naj­bo­lju mogu­ću medijaciju.

 

Onda taj rad nema auto­no­mi­ju nekog umjet­nič­kog rada kao možda sli­ka koja visi na zidu u galeriji?

 

Andreja Kulunčić: Tako je, sad ovaj rad izla­žem kao doku­men­ta­ci­ju, neku vrstu user fri­end­ly ins­ta­la­ci­je. Mislim da je jako važ­no raz­go­va­ra­ti o pro­ble­mu rasiz­ma Zapada pre­ma ile­ga­li­zi­ra­nim i o nači­ni­ma na koje se te lju­de isko­ri­šta­va. Sve više rad­ni­ka dola­zi, uvje­ti su jako loši i to nije u redu. Problem je sve gori i vidljiviji.

 

O LEGITIMITETU, STRATEGIJAMA I DINAMICI

 

Kad sam poče­la radi­ti, pri­je dva­de­set godi­na, moja pozi­ci­ja da dola­zim iz istoč­ne Europe, Zapadu je dava­la malo dru­ga­či­ji uvid u zapad­ni sis­tem i nji­ma je moj pogled bio zanim­ljiv. Na pri­mjer, u Švicarskoj sam s akti­vis­ti­ma ima­la par pre­pir­ki i kad bi me baš htje­li uvri­je­di­ti onda bi mi rek­li da sam Jugos. To im je zad­nje, mrze sve koji su doš­li iz Jugoslavije. Meni je to što sam Jugos dava­lo legi­ti­mi­tet da radim te pro­jek­te. Sve se to mije­nja. Danas više nije isto kao pri­je dese­tak godi­na. Situacije nisu fik­s­ne, naša pozi­ci­ja unu­tar sis­te­ma nije fik­s­na kao ni naš uvid u nju.

Uvijek tre­baš biti svjes­tan što se tre­nut­no doga­đa, u kojoj si ti tre­nut­no pozi­ci­ji u odno­su na ono što pro­ma­traš. U tome moraš vidje­ti i sebe, zna­ti da nisi objek­ti­van pro­ma­trač. Moraš se stal­no ana­li­zi­ra­ti ako želiš koli­ko-toli­ko biti real­na u odno­su na pro­blem koji rje­ša­vaš. U pro­jek­te čes­to zovem puno surad­ni­ka jer su oni neki pun­k­to­vi pro­vje­re. Sociolozi, filo­zo­fi i dru­gi. Zajedno pos­ti­že­mo veću objek­tiv­nost, s više per­s­pek­ti­va i više mos­to­va. Ponekad tre­ba neko vri­je­me i puno disku­si­ja dok ne zahva­ti­mo pro­blem na način koji je realan.

 

 

 

O POSTAVU I DIJALOGU I KOMUNIKACIJI S PUBLIKOM

 

Zanima nas tema o gale­ri­ja­ma i pita­nje komu­ni­ka­ci­je. Galerija bi kod druš­tve­ne prak­se tre­ba­la biti poziv na dijalog?

 

Andreja Kulunčić: Pitanje je na koju gale­ri­ju mis­li­mo. Ima gale­ri­ja i gale­ri­ja; alter­na­tiv­nih gale­ri­ja, pro­daj­nih gale­ri­ja, veli­kih, malih, koje se pro­bi­ja­ju, koje su finan­ci­ra­ne od pri­vat­ni­ka, od gra­da, od drža­ve, koje su akti­vis­tič­ke, koje su umjet­nič­ke u smis­lu da su ih osno­va­li sami umjet­ni­ci. Galerija sama po sebi ne zna­či ništa. Ako je to gale­ri­ja koja se bavi druš­tve­nom prak­som, ona ite­ka­ko zna radi­ti medi­ja­ci­ju, a ako je to gale­ri­ja koja se bavi pro­da­jom, onda je medi­ja­ci­ja ovak­vih pro­je­ka­ta vje­ro­jat­no niti ne zani­ma. Takvoj je gale­ri­ji zanim­lji­vo da ima zanim­lji­vu opre­mu rada, reci­mo seri­je foto­gra­fi­ja neke akci­je na ces­ti, ako još mogu biti iz osam­de­se­tih ili, još bolje, iz sedam­de­se­tih, crno bijele…

 

Imamo kodo­ve na koji način se to radi, kako će se to super pro­da­ti i to je to: ne zani­ma je medi­ja­ci­ja. Galerija koja je aktiv­na, poli­tič­ka, akti­vis­tič­ka, otvo­re­na, time se bavi i razu­mi­je i radi medi­ja­ci­ju na pra­vi način.

 

Meni su i muze­ji zanim­lji­vi jer tu pak nema nikak­vog „pred­z­na­ka“, za raz­li­ku od neke gale­ri­je koja se bavi samo poli­tič­kom umjet­noš­ću ili novo­me­dij­skom umjet­noš­ću. Muzeji ima­ju edu­ka­cij­ske odje­le gdje rade lju­di s koji­ma se ite­ka­ko može raz­go­va­ra­ti kak­vu medi­ja­ci­ju pre­ma publi­ci radi­ti s ovom vrstom umjet­nos­ti. Drugi je pro­blem što je muzej – muzej. Radovi su pos­tav­lje­ni, obri­še se pra­ši­na ili pro­mje­ni žaru­lja, pro­mje­ni se DVD ako šte­ka i to je to. To je sad „mrtvo“ jer je u muzeju.

Prema tome, uvi­jek moraš zna­ti kon­tekst u kojem kus­tos obra­đu­je temu i je li to taj kon­tekst u koji svoj rad želiš smjes­ti­ti. Iza tebe sto­je kon­kret­ni lju­di i imaš odgo­vor­nost pre­ma nji­ma. Puno puta gale­ri­je i kus­to­si žele rado­ve druš­tve­ne prak­se jer im je „egzo­tič­no“ radi­ti s tim gru­pa­ci­ja­ma lju­di. Međutim, kad bi isti ti lju­di doš­li na otvo­re­nje izlož­be ili na radi­oni­ce ili da u pro­ce­su rada slu­šam što oni žele, kao što i radim i odlu­čim da će biti kako su oni oda­bra­li, a ne kako smo kus­tos ili ja odlu­či­li, onda nas­ta­ju pro­ble­mi. Sad sam već dovolj­no dugo u tom pos­lu da više ne upa­dam u situ­aci­ju iz koje ne znam kako bih se izvukla.

Trenutno radim s muze­jom u Meksiku i to mi je odlič­no iskus­tvo. Ogroman muzej na Sveučilišnom kam­pu­su koji je metro­om barem sat vre­me­na puto­va­nja od gra­da, a ipak je živo, puno je posje­ti­te­lja. Non-stop ima lju­di, rade se edu­ka­ci­je, lju­di­ma se objaš­nja­va­ju rado­vi. U Mexico Cityju radim s četi­ri zajed­ni­ce veza­no uz samo­or­ga­ni­za­ci­je i sve fan­tas­tič­no funk­ci­oni­ra: rad­na gru­pa, kus­to­si i edu­ka­cij­ski cen­tar, medi­ja­ci­ja s publi­kom i novine.

Društvena prak­sa tre­ba prvens­tve­no biti vani, na ces­ti, pla­ka­ti­ma, radi­ju, među lju­di­ma, a ne u muze­ju. Muzej je samo jedan od pun­k­to­va. Međutim, kad je već pun­kt onda neka funk­ci­oni­ra, a ne da bude mrtva sku­pi­na objekata…

 

Ili doku­men­ta­ci­ja rada?

 

Andreja Kulunčić: Da, ne „samo“ doku­men­ta­ci­ja rada… Groys kaže da doku­men­ta­ci­ja rada može oži­vje­ti rad ako znaš kako. To opet mora biti dio tak­ti­ke. U Luksemburgu sam pos­ta­vi­la rad koji je bio doku­men­ta­ci­ja rada o uvje­ti­ma u zatvo­ru. Problem je što oni ima­ju samo jedan zatvor za sve – od malo­ljet­ni­ka do ubo­ji­ce, do onog što je jadan pre­šao pre­ko zele­ne gra­ni­ce. Posjetitelji koji u Luksemburgu dola­ze na izlož­be isti su oni koji dono­se zako­ne za zatvor, gra­de ga i daju ili ne daju novce.

 

Pitanje luk­sem­bur­škog zatvo­ra isto je, kao i u radu “Jedan fra­nak, jedan glas”, bilo adre­si­ra­no u sre­di­šte pro­ble­ma, samo što u ovom slu­ča­ju sre­di­šte može biti gale­ri­ja, jer su oni koji dono­se odlu­ke gale­rij­ska publika?

 

Andreja Kulunčić: Tako je, to je bila tak­ti­ka. Napravila sam twist i, cinič­no rekav­ši, lije­pu ins­ta­la­ci­ju jer sam zna­la da ona tre­ba lije­po izgle­da­ti da bi se ta publi­ka u nju zadu­bi­la. Na pod sam sta­vi­la tlo­crt sadaš­nje zatvor­ske ćeli­je, a na zid videa radi­oni­ce o izgle­du novog zatvo­ra, na koji­ma govo­re biv­ši zatvo­re­ni­ci sku­pa s arhi­tek­tom pos­to­je­ćeg zatvo­ra i soci­jal­nim rad­ni­ci­ma iz zatvo­ra, kao i pisma adre­si­ra­na poli­tič­kim struk­tu­ra­ma koja su odgo­vor­na za (ne)građenje novog zatvora.

 

 

S obzi­rom na koli­či­nu pos­la koji se odvi­ja u poza­di­ni sva­kog pro­jek­ta kao i vre­me­na pro­ve­de­nog u pre­go­vo­ri­ma u koje se nepres­ta­no moraš upu­šta­ti, pre­is­pi­tu­ješ li smi­sao ovo­ga što radiš?

 

Kod druš­tve­ne prak­se je lak­še nego kod dru­ge vrste umjet­nos­ti zato što odmah imaš reak­ci­ju. Ova je vrsta umjet­nos­ti sil­no dina­mič­na i puno ti vra­ti. Neprestano si živ unu­tar toga jer je mate­ri­ja s kojom radiš živa. Promjene su stal­ne, budan si i lju­di oko tebe su bud­ni. Osobno mi je teško kad odla­zim iz gru­pe s kojom radim. Ne radi se o pri­vat­nom, emo­tiv­nom vezi­va­nju, nego se oni vežu na ovak­vu vrstu dija­lo­ga. Svježije im je, dru­ga­či­je, uno­si im jed­nu novu moguć­nost koja ih stav­lja u novu situ­aci­ju i to im je osna­žu­ju­će. Međutim, ide­ja je u tome da se oni osna­že i da mogu sami.

 

 

 

Andreja Kulunčić vizu­al­na je umjet­ni­ca, rođe­na 1968. Godine 1992. diplo­mi­ra­la je na Fakultetu pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti i dizaj­na u Beogradu, odsjek kipar­stva. Od 1992. do 1994. nas­tav­lja stu­dij na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Budimpešti. Sudjelovala je na zna­čaj­nim među­na­rod­nim izlož­ba­ma poput: Documenta11 (Kassel, Njemačka), Manifesta4 (Frankfurt/Main, Njemačka), 8.Istanbulski Bijenale (Turska), The American Effect (Whitney muzej ame­rič­ke umjet­nos­ti, New York), Liverpoolski Bienale (UK), Day Labor (P.S.1, New York) i dr. Značajnije sti­pen­di­je: MUAC & SOMA (Mexico City), Art in General (New York), Walker Art Center (Minneapolis), Artspace (Sydney), u sklo­pu 10. tri­ena­la Indije (Jaipur). Docentica je na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti. Živi u Zagrebu.