Tekst:

Razgovor sa Andrejom Kulunčić: Diskriminacija i zlostavljanje odraz su društvene situacije, a ne slabosti žena

web

Intervju Dolores Marčetić objav­ljen na por­ta­lu LIBELA

Dolores Marčetić, Zagreb, lipanj 2015.
Razgovor objav­ljen na por­ta­lu LIBELA, 26.6.2015.

 

 

Andreja Kulunčić je vizu­al­na umjet­ni­ca i docen­ti­ca na Odsjeku za ani­mi­ra­ni film i nove medi­je pri Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu. U svo­jim rado­vi­ma se naj­češ­će bavi druš­tve­no anga­ži­ra­nom umjet­noš­ću koja je odraz želje za huma­ni­jim razu­mi­je­va­njem mar­gi­na­li­zi­ra­nih sku­pi­na. Nevidljive situ­aci­je i tabu teme stav­lja u služ­bu umjet­nos­ti kroz koju pro­pi­tu­je raz­li­či­te aspek­te druš­tve­nih odno­sa, te ini­ci­ra aktiv­nu surad­nju publike.

Razvijajući poseb­nu meto­do­lo­gi­ju koju koris­ti u istra­ži­va­nju i osvje­šta­va­nju druš­tva, te uspos­tav­lja­ju­ći kon­takt s mre­žom lju­di koji svo­jim iskus­tvom i podru­čjem rada aktiv­no sudje­lu­ju u pro­jek­ti­ma, Andreja je bez sum­nje zas­lu­ži­la titu­lu jed­ne od naj­cje­nje­ni­jih umjet­ni­ca na među­na­rod­noj sceni.

Prije dvi­je godi­ne obja­vi­la je dvo­je­zič­nu knji­gu Art for Social Changes, odnos­no Umjetnost za druš­tve­ne pro­mje­ne u izda­nju nepro­fit­ne udru­ge MAPA iz Zagreba. Sudjelovala je i izla­ga­la svo­je rado­ve na broj­nim među­na­rod­nim izlož­ba­ma diljem svi­je­ta poput Manifesta4 (Frankfurt/Main), Documenta11 (Kassel), Liverpool Biennial04 (UK), Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti (Zagreb), 8.Istanbul Biennal (Turska), Ludwig Museum (Budimpešta), PS1 (New York)… U raz­go­vo­ru s Andrejom Kulunčić pobli­že smo upoz­na­li poza­di­nu nje­zi­nih pro­je­ka­ta koje nam je detalj­no pred­sta­vi­la u svom zagre­bač­kom ateljeu.

 

Vaš dugo­go­diš­nji rad obi­lje­ži­li su pro­jek­ti veza­ni za lju­de na mar­gi­ni našeg druš­tva, koji su ima­li uspje­šan odjek diljem svi­je­ta. Kada ste se zain­te­re­si­ra­li za druš­tve­no anga­ži­ra­nu umjetnost?

 

Studirala sam kipar­stvo u Novom Sadu, Beogradu i u Budimpešti. Zanimao me pros­tor, odnos­no jed­na vrsta tak­til­nos­ti koja se doga­đa u kipar­stvu, te sam nakon zavr­šet­ka stu­di­ja odlu­či­la godi­nu dana puto­va­ti, vidje­ti gdje sam u odno­su na druš­tvo u kojem živim i želim li se zais­ta bavi­ti umjet­noš­ću. Zanimala su me egzo­tič­na mjes­ta i kon­ti­nen­ti na koji­ma puno možeš nauči­ti reflek­ti­ra­ju­ći svo­ju kul­tu­ru, tako da je moj prvi oda­bir bio Jordan i Sirija. Šest mje­se­ci sam pro­ve­la u Amanu gdje sam se poče­la bavi­ti druš­tve­nom pro­ble­ma­ti­kom, u ovom slu­ča­ju eko­lo­gi­jom. Tamo je bila i moja prva samos­tal­na izlož­ba ambi­jen­tal­na ins­ta­la­ci­ja koja je pri­ka­zi­va­la ispum­pa­va­nje vode iz pre­kras­ne oaze Azraq koja je pola­ga­no izu­mi­ra­la. Bila je to ’94, koju pam­tim kao poče­tak svog djelovanja.

Nakon Sirije i Jordana usli­je­di­lo je jed­no­go­diš­nje puto­va­nje po Latinskoj Americi gdje sam se zain­te­re­si­ra­la za druš­tve­nu pra­ved­nost. Proputovala sam mno­ge zem­lje poput Ekvadora, Čilea, Perua i Argentine, i zais­ta osje­ti­la raz­li­ke među nji­ma i nji­ho­vu pro­ble­ma­ti­ku. Iako sam već tada ima­la snaž­nu želju zapo­če­ti neku vrstu druš­tve­nog anga­žma­na veza­nog za umjet­nost, nisam ima­la niti dovolj­no finan­cij­skih sred­sta­va, niti moguć­nos­ti da to ostva­rim. U Latinsku Ameriku sam se vra­ti­la tek 2013. godi­ne i otiš­la u Meksiko, te u Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti u Mexico Citiju pos­ta­vi­la rad koji se tiče Indijanaca/ki, siro­maš­nih radnika/ca, teolo­ga oslo­bo­đe­nja i pro­ble­ma­ti­ke tih podru­čja koji sam osje­ti­la još pri prvom puto­va­nju ’95. Ako pos­to­ji pro­blem, situ­aci­ja ili mar­gi­na­li­zi­ra­na sku­pi­na, nika­da se ne pos­tav­ljam u pozi­ci­ju odvjet­ni­ce koja neko­ga zas­tu­pa. Nastojim stvo­ri­ti dru­gi način dija­lo­ga ili osna­ži­ti neko­ga kroz svo­ju meto­do­lo­gi­ju u smis­lu umjet­nos­ti, i to je odu­vi­jek bio i ostao moj prin­cip rada.

 

 

2013. godi­ne izda­li ste knji­gu ‘Umjetnost za druš­tve­ne pro­mje­ne’ nami­je­nje­nu struč­noj publi­ci, ali i svi­ma koji ima­ju inte­re­sa za druš­tve­ni anga­žman. Kako je izgle­dao pro­ces nas­ta­ja­nja knjige?

 

Knjigu pot­pi­su­ju, povjes­ni­čar­ka umjet­nos­ti Irena Bekić koja je bila zadu­že­na za tek­s­to­ve u knji­zi, dizaj­ner vizu­al­nih komu­ni­ka­ci­ja Dejan Dragosavec Ruta s kojim sura­đu­jem u veći­ni publi­ka­ci­ja izda­nih una­zad neko­li­ko godi­na i moja malen­kost. Ideja knji­ge je neka vrsta pri­ruč­ni­ka za rado­ve, meto­do­lo­gi­je i aktu­al­ne pro­ble­me s koji­ma sam se bavi­la u pos­ljed­njih 20 godi­na. Tijekom osmiš­lja­va­nje knji­ge dogo­vo­ri­li smo da uvod­ni tek­s­to­vi opi­su­ju sta­ri­je rado­ve s mojih poče­ta­ka u druš­tve­no anga­ži­ra­noj umjet­nos­ti, a sli­je­de ih temat­ski rado­vi od kse­no­fo­bi­je, depre­si­je do ile­ga­li­zi­ra­nih rad­ni­ka, te na koji način se ti pro­ble­mi kroz umjet­nost obrađuju.

Jedna ste od auto­ri­ca izlož­be ‘Početi naj­bo­lje što se može’ koja je bila dio dugo­roč­nog mul­ti­dis­ci­pli­nar­nog istra­ži­vač­kog pro­jek­ta ‘Kreativne stra­te­gi­je’. Kako se razvi­la ide­ja za jedan takav projekt?

Izložba je tre­ći dio tog istra­ži­va­nja, a o Kreativnim stra­te­gi­ja­ma sam poče­la raz­miš­lja­ti 2009. godi­ne. Trebalo mi je godi­nu dana da sve kon­ci­pi­ram i pro­na­đem finan­cij­ska sred­stva za reali­za­ci­ju. 2010. godi­ne zapo­če­la sam prvi modul koji se ticao zagre­bač­ke Mamutice, nakon čega je usli­je­dio Meksiko i tema samo­or­ga­ni­zi­ra­nja unu­tar nepri­vi­le­gi­ra­nih zajed­ni­ca, te ‘Početnica’, edu­ka­tiv­no-akti­vis­tič­ka plat­for­ma. Projekti nema­ju veze jedan s dru­gim, ali sam kroz njih gra­di­la meto­de i teme koje su ih pove­zi­va­le. U Meksiku sam istra­ži­va­la samo­or­ga­ni­zi­ra­ne zajed­ni­ce i nji­hov poli­tič­ki poten­ci­jal koji sam kroz pro­jekt ‘Početnice’ nas­ta­vi­la i u Hrvatskoj na našem pri­mje­ru. Radi se o kolek­tiv­nom pro­jek­tu koji smo osmis­li­li kao jed­nu vrstu plat­for­me, odnos­no modu­lar­nog tool­ki­ta koji se sas­to­ji od puno raz­li­či­tih edu­ka­tiv­nog mate­ri­ja­la sabra­nih u četi­ri kuti­je. S tri kuti­je putu­je­mo po Hrvatskoj i regi­ji, a u nji­ho­vu osmiš­lja­va­nju su osim mene sudjelovali/e: gru­pa Direktna demo­kra­ci­ja u ško­li, Novi sin­di­kat, u surad­nji s Bazom za rad­nič­ku ini­ci­ja­ti­vu i demo­kra­ti­za­ci­ju (BRID)
Mirna Horvat (auto­ri­ca pros­tor­nog obli­ko­va­nja počet­ni­ce) i Luka Juras (autor gra­fič­kog obli­ko­va­nja počet­ni­ce). Projekt je nas­tao u sklo­pu izlož­be u Galeriji Nova u Zagrebu, 2014. godi­ne, a za orga­ni­za­ci­ju pro­jek­ta je zas­luž­na Martina Kontošić i kus­to­ski kolek­tiv Što, kako i za koga/WHW.

 

 

Spomenuli ste surad­nju s gru­pa­ma poput Direktne demo­kra­ci­je u ško­li, BRID‑a, Ženske Fronte, Prava na grad… Koje su bile nji­ho­ve ulo­gu u reali­za­ci­ji ‘Početnica’?

 

Spomenute gru­pe su sa mnom osmiš­lja­va­le poj­mo­ve, tek­s­to­ve, oda­bi­ra­le član­ke, knji­ge, te cje­lo­ku­pan mate­ri­jal za pro­jekt ‘Početi naj­bo­lje što se može’ ili kako ga mi zove­mo ‘Početnice’. Ideja je da putu­je po sred­njim ško­la­ma i raz­nim mjes­ti­ma u Hrvatskoj, te da se izvo­de radi­oni­ce na teme teolo­gi­je oslo­bo­đe­nja, direk­t­ne demo­kra­ci­je, anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti, femi­niz­ma, pra­va na grad, odr­ži­vog živ­lje­nja i sin­di­ka­liz­ma Da bi pos­ti­gli neku vrstu dija­lo­ga, mla­di lju­di se prvo mora­ju upoz­na­ti s tim poj­mo­vi­ma, a ako ne zna­ju što je anga­ži­ra­na umjet­nos­ti ili raz­li­ku izme­đu direk­t­ne i par­la­men­tar­ne demo­kra­ci­je, teško o tome može­mo raz­go­va­ra­ti. ‘Početnicu’ pot­pi­su­je­mo kao kolek­tiv­no autor­stvo i to mi je jako važ­no. Uloga auto­ra i autor­stva se mije­nja u ovoj vrsti rado­va i ne može­te ima­ti pečat na pro­jek­tu cije­lo vri­je­me. Radi se o živoj mate­ri­ji za koju volim reći da ju ini­ci­ram, ali svi oni koji ima­ju istu neku vrstu razu­mi­je­va­nja, ges­te i odno­sa pre­ma druš­tvu, dobro­doš­li su u sudje­lo­va­nje pro­jek­ta i nje­go­vom šire­nju dalje, te pre­uzi­ma­nju pro­jek­ta u jed­nom trenutku.

 

 

Tri godi­ne je tra­jao pro­jekt ‘Destigmatizacija’ u surad­nji s pacijentima/cama psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce Vrapče. Kako je zapo­če­la ide­ja o vide­oins­ta­la­ci­ja­ma na tu temu i o kojoj vrsti pacijenata/ica je bilo riječ?

 

Projekt se sas­to­ji od tri rada: pacijentima/cama sa psi­hič­kim boles­ti­ma shi­zo­fre­ni­je i bipo­lar­nog pore­me­ća­ja, paci­jen­ti­ca­ma s depre­si­jom i pro­jekt s jas­tu­ci­ma koji su izra­di­li pacijenti/ce Vrapča. Sve je zapo­če­lo na poziv umjet­nič­ke udru­ge KONTEJNER koji su pri­je svo­je izlož­be u Jedinstvu ‘Ekstravagantna tije­la: Ekstravagantni umo­vi’, kon­tak­ti­ra­li psi­hi­ja­trij­sku bol­ni­cu Vrapče i pozva­li umjet­ni­ke, među nji­ma i mene, na surad­nju. Odlučila sam radi­ti s odje­lom koji se bavi reso­ci­ja­li­za­ci­jom, jer me zani­ma­la ta tan­ka lini­ja izme­đu borav­ka u Vrapču i povrat­ka u sva­kod­nev­ni život. Kako se vra­ti­ti u druš­tvo i što uči­ni­ti da te pri­hva­te? Šest mje­se­ci sam odla­zi­la na tera­pij­ske gru­pe oso­ba obo­lje­lih od shi­zo­fre­ni­je pro­fe­so­ri­ce Dubravke Stijačić, te smo sku­pa napra­vi­li video na kojem na tabli ispi­su­jem sve što se doga­đa iza mojih leđa, na tera­pi­ji. Pacijenti/ce u bol­ni­ci su veoma stig­ma­ti­zi­ra­ni i nisam niko­ga želje­la izlo­ži­ti licem.

Uslijedila je još jed­na gru­pa pro­fe­so­ri­ce Stijačić u kojoj su žene koje bolu­ju od depre­si­je. Iako se radi o pore­me­ća­ju, izne­na­di­lo me što su na tera­pi­ju dola­zi­le uglav­nom samo žene mojih godi­na, i odlu­či­la sam osta­ti još šest mje­se­ci i saz­na­ti zašto dvos­tru­ko više žena bolu­je od depre­si­je. Video ins­ta­la­ci­ja je osmiš­lje­na na način da se osim pos­tav­lja­nja pita­nja u vezi depre­si­ja kod žena, stvo­ri neka vrsta dija­lo­ga izme­đu lju­di koji su hra­bro priz­na­li da ima­ju pro­blem i otiš­li se lije­či­ti, te lju­di koji dola­ze u gale­rij­ski pros­tor. Sjedeći na sto­li­ca­ma u gale­ri­ji posje­ti­te­lji ima­ju pri­li­ke upoz­na­ti simp­to­me depre­si­je, tera­pi­ju koja se pri­mje­nju­je na putu k izlje­če­nju, a neki/e možda sami/e sebi priz­na­ju da bolu­ju od istog pore­me­ća­ja. Taj rad naj­češ­će izla­žem s osta­li­ma koji otva­ra­ju pita­nje polo­ža­ja žena, kao što je bio slu­čaj u Salonu Muzeja suvre­me­ne umjet­nos­ti u Beogradu gdje smo u sklo­pu izlož­be ima­li okru­gle sto­lo­ve i radi­oni­ce veza­ne za raz­ne pro­ble­me s koji­ma se žene danas susreću.

Nakon dvi­je vide­oins­ta­la­ci­je, stig­ma­ti­za­ci­ju sam želje­la pri­ka­za­ti još vid­lji­vi­jom, a da nije veza­na za gale­ri­ju, te sam se odlu­či­la na još jedan pro­jekt. Imala sam veli­ku sre­ću što se dizaj­ner­ski tim ‘Kuna zla­ti­ca’ javio na sudje­lo­va­nje u pro­jek­tu, pa smo zajed­no s defek­to­lo­gi­njom i soci­jal­nom peda­go­gi­njom i psi­ho­te­ra­pe­ut­ki­njom Dubravkom Stijačić, vodi­te­lji­com kre­ativ­nih radi­oni­ca Vlatkom Prstačić i pacijentima/cama u bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju Vrapče, osmis­li­li “Vrapčanske jas­tu­ke”. Na pro­jek­tu su sudje­lo­va­li i Hrvoje Bjelen (web dizajn), Ivica Hrg (web pro­gra­mi­ra­nje), Irena Bekić (tekst), Ana Kovačić (koor­di­na­ci­ja dije­la pro­jek­ta) i Sanja Baković (medij­ska kam­pa­nja). Uzimanje jas­tu­ka objas­ni­la bih kao neku vrstu des­tig­ma­ti­za­ci­je pre­ma toj tabu temi, Vrapču i psi­hič­kim boles­ti­ma. Mnogo se lju­di uklju­či­lo u pro­jekt uzi­ma­ju­ći jas­tu­ke naprav­lje­ne u Vrapču sa sobom i stav­lja­ju­ći foto­gra­fi­je jas­tu­ka u raz­nim situ­aci­ja­ma na Facebook, a pacijentima/cama je to bilo jako dra­go vidje­ti jer su ima­li osje­ćaj da je stig­ma manja i da su prihvaćeniji.

U stu­de­nom ove godi­ne, u gale­ri­ji Forum u Zagrebu namje­ra­va­mo napra­vi­ti fizič­ku ina­či­cu tog pro­jek­ta i ponov­no akti­vi­ra­ti jas­tu­ke. Pozvat ćemo posjetitelje/ice da izra­đu­ju jas­tu­ke kao pacijenti/ce, koje ćemo nakon toga pro­da­ti i novac vra­ti­ti pacijentima/cama. Veliki pro­blem s pacijentima/cama koji/e se bore sa psi­hič­kim boles­ti­ma i pore­me­ća­ji­ma je što nema­ju podr­šku svo­je zajed­ni­ce nakon što iza­đu iz psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce, niti je sis­tem dovolj­no izgra­đen da im pomog­ne u uklju­či­va­nju u druš­tvo. Zbog toga ponov­no želim ini­ci­ra­ti raz­go­vo­re i disku­si­je i nadam se da će ima­ti odje­ka u pozi­tiv­nom smislu.

 

 

 

U pro­jek­tu ‘index.žene’ pro­ble­ma­ti­zi­ra­te polo­žaj žena. Kakvi su bili konač­ni rezul­ta­ti vašeg istra­ži­va­nja nakon izložbi?

 

Projekt je pri­ka­zan u Splitu, Napulju, Beogradu i Ljubljani. Nastao je na istom kon­cep­tu koji se u sva­kom gra­du na pot­pu­no iden­ti­čan način izvo­di, kako bi se kraj­nji rezul­ta­ti mogli uspo­re­di­ti. Pitanje je uvi­jek isto: kako se osje­ćam? Tri su kate­go­ri­je unu­tar kojih se pri­la­go­đa­va­ju pita­nja nami­je­nje­na odre­đe­nom gra­du, a one su: zlos­tav­lja­na, zado­volj­na i dis­kri­mi­ni­ra­na. Bitno je da žene zas­ta­nu pred pla­ka­tom koji je u pot­pu­nos­ti pri­la­go­đen kako bi vizu­al­na komu­ni­ka­ci­ja bila pre­poz­na­ta i pro­či­ta­ju što zna­či biti zado­volj­na, zlos­tav­lja­na ili dis­kri­mi­ni­ra­na. Na tak­vim pro­jek­ti­ma uvi­jek sura­đu­jem s gru­pom surad­ni­ca iz gra­da u kojem se pla­ka­ti pos­tav­lja­ju poput soci­olo­gi­nja ili femi­nis­t­ki­nja s koji­ma radim na pri­la­go­đa­va­nju pitanja.

Na pla­ka­tu je i bes­pla­tan tele­fon­ski broj koji nazo­ve­te i pomo­ću upu­ta auto­mat­ske sekre­ta­ri­ce pri­tis­ne­te bro­je­ve jedan, dva ili tri, ovis­no o kate­go­ri­ji u kojoj ste se pre­poz­na­li. Glasovi se zbra­ja­ju direk­t­no na dis­playu koji je pri­mje­ri­ce u Beogradu bio na Trgu Republike i u gale­ri­ji, a ovis­no o brzi­ni kojom Telekom obra­đu­je pozi­ve, može­te vidje­ti koli­ko je žena pri­tis­nu­lo odre­đe­nu kate­go­ri­ju. Bilo mi je važ­no da žene raz­mis­le kako se osje­ća­ju dok čita­ju taj pla­kat i upi­ta­ju se zašto je to tako i što mogu uči­ni­ti. Možda se i nji­ho­vi muže­vi, pos­lo­dav­ci ili pri­ja­te­lji osvr­nu na pla­ka­te i zapi­ta­ju jesu li oni zlos­tav­lja­či ili dis­kri­mi­na­to­ri, jer te kate­go­ri­je nisu brač­no uvje­to­va­ne. Želim da svi poč­nu raz­miš­lja­ti o toj pro­ble­ma­ti­ci, uklju­ču­ju­ći i odnos pre­ma žena­ma na rad­nom mjes­tu. Diskriminacija i zlos­tav­lja­nje su odraz druš­tve­ne situ­aci­je, a ne sla­bos­ti žena.

 

 

Kroz niz svo­jih pro­je­ka­ta poka­za­li ste da je umjet­nost moćan medij uz pomoć kojeg je mogu­će dopri­je­ti do druš­tva. Kako bis­te opi­sa­li kon­tekst druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti danas u Hrvatskoj?

 

Imamo mali pro­blem s druš­tve­no anga­ži­ra­nom umjet­noš­ću, jer je ona pri­je neko­li­ko godi­na pos­ta­la jako popu­lar­na na među­na­rod­noj umjet­nič­koj sce­ni. Veliki broj umjetnika/ica počeo se bavi­ti time bez da su etič­ki osvi­je­šte­ni i bez da ima­ju srca za tak­vu vrstu umjet­nos­ti. To se ne odno­si na pro­jek­te poput ‘Početnice’ gdje se radi o široj druš­tve­noj prak­si, a ne direk­t­no o mar­gi­nal­nim sku­pi­na­ma lju­di. No kad radi­te sa zlos­tav­lja­nim lju­di­ma, gay popu­la­ci­jom, siro­maš­ni­ma u Meksiku, bosan­skim rad­ni­ci­ma u Sloveniji, azi­lan­ti­ma u Austriji, zatvo­re­ni­ci­ma u Luksemburgu ili ile­ga­li­zi­ra­nim rad­ni­ci­ma u Švicarskoj, zais­ta mora­te biti jako paž­lji­vi. Nije na meni da govo­rim što bi odre­đe­ni umjetnici/ce tre­ba­li radi­ti, ali neg­dje je bit­no reći da nije sve što napra­vi­te u nekom mate­ri­ja­lu ili medi­ju samo po sebi zbog teme kojom se bavi­te dobro.

Kao što u sli­kar­stvu ili kipar­stvu pos­to­je bolji i loši­ji rado­vi iste tema­ti­ke, tako i ovdje pos­to­ji kva­li­tet­na, etič­na, pomiš­lje­na anga­ži­ra­na umjet­nost i ona koja nije dovolj­no dobro pro­miš­lje­na, niti je dobro realizirana.

Kad radi­te sa živim lju­di­ma, a ne nekom aps­trak­t­nom tema­ti­kom, i ako rad nije dobar tu mar­gi­na­li­zi­ra­nu sku­pi­nu, dodat­no mar­gi­na­li­zi­ra­te i isko­ri­šta­va­te. To je veli­ki pro­blem, no mno­gi lju­di to ne razu­mi­ju, čak niti unu­tar umjet­nič­kog sis­te­ma koji te rado­ve izlaže.

 

 

U pos­ljed­njih 20 godi­na ima­li ste broj­ne samos­tal­ne i grup­ne izlož­be od Europe pa sve do Hong Konga gdje ste zad­nje izla­ga­li svoj rad ove godi­ne. Imate li u pla­nu neke nove projekte?

 

Želim zavr­ši­ti pro­jekt u Južnoj Africi i to je nešto na čemu tre­nut­no radim. Zatim sli­je­de izlož­be u Rigi u ruj­nu, te u gale­ri­ji Forum veza­no za ‘Vrapčanske jas­tu­ke’ koje sam spo­me­nu­la rani­je u našem raz­go­vo­ru. Završavamo cik­lus ‘Početnica’ koji nakon Zadra odla­zi u Sinj, Pulu i zavr­ša­va u Rijeci. Također s gru­pom koauto­ra radi­mo fil­mo­ve o oto­ci­ma, odnos­no otoč­nos­ti koji smo zapo­če­li proš­le godi­ne na Lastovu, a ove godi­ne pla­ni­ra­mo sni­ma­ti Vis ili Mljet. Moram nagla­si­ti da svi pro­jek­ti koje radim nisu isklju­či­vo moji, već u nji­ma sudje­lu­je tim lju­di koji su suradnici/ce, autori/ce i koautori/ce, a takav način surad­nje mi je veli­ko veselje.

Ovim putem mogu naj­a­vi­ti i radi­oni­cu koja će se odr­ža­ti u stu­de­nom ove godi­ne u mom ate­ljeu a veza­na je za druš­tve­nu prak­su, inter­dis­ci­pli­nar­nost, te razu­mi­je­va­nje ove vrste akti­viz­ma kroz umjet­nost. Na tak­ve radi­oni­ce dola­ze lju­di raz­nih pro­fe­si­ja i podru­čja inte­re­sa, od povjesničara/ki do plesača/ica, i s nji­ma pro­la­zim faze pro­jek­ta od osmiš­lja­va­nja do reali­za­ci­je druš­tve­nog anga­žma­na unu­tar zajed­ni­ce. To je još jedan vid nefor­mal­ne edu­ka­ci­je kojim se bavim, a tak­va meto­da sva­ka­ko može pomo­ći lju­di­ma koji ima­ju želju dje­lo­va­ti unu­tar svo­jih zajednica.