Tekst:

Počnimo najbolje što se može u situaciji u kojoj se nalazimo!

web

RAZGOVOR: impuls zajed­nič­ke akci­je, Marina Tkalčić za por­tal Libela

Marina Tkalčić, Zagreb,25. lipanj 2014.
Tekst objav­ljen na web stra­ni­ci LIBELA.ORG

 

 

 

 

Andreja Kulunčić hrvat­ska je umjet­ni­ca izra­zi­to aktiv­na i priz­na­ta kako na doma­ćoj tako i na među­na­rod­noj sce­ni. Kroz svoj izra­zi­to ink­lu­zi­van, inte­rak­ti­van, user fri­end­ly rad na podru­čju druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti, Andreja Kulunčić poka­zu­je kako umjet­nost može biti kri­tič­ka, aktiv­na i akti­vi­ra­ju­ća. Njezin rad karak­te­ri­zi­ra mul­ti­dis­ci­pli­nar­nost u pri­mje­ni meto­do­lo­ških okvi­ra koji su pri­la­go­đe­ni spe­ci­fič­nim situ­aci­ja­ma i lju­di­ma kao subjek­ti­ma istra­ži­va­nja, a koji se nala­ze u rav­no­prav­noj pozi­ci­ji s umjetnicom.

 

Na taj način A. Kulunčić istra­žu­je moguć­nos­ti za pra­ved­ni­je druš­tvo, otva­ra komu­ni­ka­ci­ju i poti­če kre­ativ­ne stra­te­gi­je za arti­ku­la­ci­ju druš­tve­nih pro­ble­ma, poti­če na samo­or­ga­ni­za­ci­ju i akti­vi­ra na pro­mje­nu sve dioni­ke druš­tva, kri­ti­zi­ra odre­đe­ne mani­pu­la­tiv­ne druš­tve­ne i eko­nom­ske kons­truk­ci­je, pro­go­va­ra o odno­su druš­tva pre­ma manji­na­ma i oni­ma dru­ga­či­ji­ma te o svim onim druš­tve­nim situ­aci­ja­ma koje zbog odre­đe­nih podje­la druš­tve­nih ulo­ga sma­tra problematičnima.

Kroz svoj dva­de­se­to­go­diš­nji druš­tve­no akti­van umjet­nič­ki rad bavi se, dak­le, tema­ma poput druš­tve­ne prav­de, pro­ble­ma ile­ga­li­zi­ra­nih emi­gra­na­ta, zatvor­skih uvje­ta, nepo­volj­nog tret­ma­na rad­ni­ka, stup­nja tole­ran­ci­je pre­ma dru­gi­ma, pro­ble­ma stig­ma­ti­za­ci­je psi­hi­ja­trij­skih boles­ni­ka, moguć­nos­ti samo­or­ga­ni­za­ci­je zajed­ni­ce, komer­ci­ja­li­za­ci­je turiz­ma i mno­gih dru­gih. Svoj umjet­nič­ki opus doku­men­ti­ra­la je i valo­ri­zi­ra­la u knji­zi Art for Social Changes (Umjetnost za druš­tve­ne pro­mje­ne, 2013) u izda­nju nepro­fit­ne udru­ge MAPA iz Zagreba te u surad­nji s povjes­ni­čar­kom umjet­nos­ti Irenom Bekić, auto­ri­com pred­go­vo­ra i tek­s­to­va u knji­zi, i dizaj­ne­rom vizu­al­nih komu­ni­ka­ci­ja, Dejanom Dragosavcem Rutom. Knjiga je dos­tup­na i u elek­tro­nič­kom formatu.

Povodom nedav­nog veli­kog istra­ži­vač­ko-akti­vis­tič­kog pro­jek­ta i izlož­be Početi naj­bo­lje što se može, odr­ža­ne u Galeriji Nova u Zagrebu, raz­go­va­ra­le smo s Andrejom o nje­zi­noj umjet­nos­ti, meto­do­lo­gi­ji rada i aktivizmu.

 

Već na samo­me počet­ku kari­je­re, nakon stu­di­ja kipar­stva u Beogradu i Budimpešti, dje­lu­ješ izvan Hrvatske – putu­ješ, dak­le, u Jordan, Siriju i Latinsku Ameriku – kako su sam stu­dij, ali i nave­de­na puto­va­nja utje­ca­li na tvoj dalj­nji umjet­nič­ki rad (u kon­tek­s­tu druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti) u Europi i u Hrvatskoj?

Da, stu­di­ra­la sam kipar­stvo na tri raz­li­či­te aka­de­mi­je, u Novom Sadu, Beogradu i Budimpešti, što mi je pru­ži­lo jako veli­ko iskus­tvo jer mi je sva­ka od tih aka­de­mi­ja poka­za­la dru­ga­či­ji pris­tup pita­nji­ma poput onih što je umjet­nost, koja je ulo­ga umjet­nos­ti i sl. Kada sam sve to zavr­ši­la htje­la sam puto­va­ti jer sam stu­di­ra­la sedam godi­na tije­kom kojih sam na neki način osje­ća­la da sam ipak odvo­je­na od pra­vo­ga živo­ta; bila sam zašti­će­na od rodi­te­lja, fakul­te­ta, profesora.

Putovala sam u Jordan, Siriju i Latinsku Ameriku, što je dugo tra­ja­lo, oko godi­nu i pol dana. Ono što me je pri­tom naj­vi­še depri­mi­ra­lo jest shva­ća­nje koli­ko je sve što smo izgra­di­li u Europi – u umjet­nos­ti – u fizič­kom smis­lu: pre­kras­ne kate­dra­le, crk­ve, sli­ke – zapra­vo neka vrsta pre­ta­pa­nja tuđe kul­tu­re i tuđe umjet­nos­ti. Konkretno bih istak­nu­la Španjolce i Portugalce koji su doma gra­di­li zahva­lju­ju­ći kolo­ni­za­ci­ji Latinske Amerike, u pra­vom smis­lu rije­či pre­to­piv­ši tuđu kul­tu­ru. U vri­je­me tih puto­va­nja bila sam jako mla­da, sve­ga 23 – 24 godi­ne, i kada sam se suoči­la s nači­nom živ­lje­nja lju­di, pri­mje­ri­ce u Latinskoj Americi, kada sam shva­ti­la kako je povi­jest pre­obra­zi­la nji­ho­vu kul­tu­ru i nji­hov način raz­miš­lja­nja o sebi sami­ma, u tom tre­nut­ku mi se otvo­ri­lo pita­nje druš­tve­ne prav­de, ne toli­ko poje­din­ca i/ili poje­din­ke. Iako, narav­no, uvi­jek kre­ćem od pojedinca/ke, ali tu se ipak radi­lo o dubin­skim druš­tve­nim, povi­jes­nim i zem­ljo­pis­nim problemima.

Kada sam se vra­ti­la s puto­va­nja, bila sam na neki način depre­siv­na. Sva ta umjet­nost koju sam obo­ža­va­la više mi nije bila tako dra­ga i moć­na jer sam shva­ti­la na čijoj koži smo sve to izgra­di­li. Razmišljala sam što to mogu radi­ti, a da ima neka­kav smi­sao, kako mogu dje­lo­va­ti, a da na fer način pro­miš­ljam spo­me­nu­te pro­ble­ma­ti­ke. Tako je 1994. godi­ne kre­nu­la moja pri­ča o druš­tve­nom anga­žma­nu i tra­je već 20 godina.

 

Koliko umjet­nost, kao dio domi­nant­nog hege­mo­nis­tič­kog poret­ka suvre­me­nog druš­tva, može biti sred­stvo druš­tve­ne pro­mje­ne; koli­ko zapra­vo može biti akti­vi­ra­ju­ća? Odnosno, može li umjet­nost pokre­nu­ti pro­mje­ne u društvu?

Zaista mis­lim da može pokre­nu­ti pro­mje­ne u druš­tvu, ali kada to kažem ne mis­lim samo na umjet­nost nego na sve vrste akti­viz­ma – bilo da se radi o zna­nos­ti, novi­nar­stvu, radu sa stu­den­ti­ma i stu­den­ti­ca­ma. Sve što radi­mo sadr­ži neku vrstu našeg poli­tič­kog oda­bi­ra, bilo to na svjes­noj ili nes­vjes­noj razi­ni. Ja radim na tome da lju­di oko mene osvi­jes­te ono što rade. Nisu to veli­ke pro­mje­ne, ali mis­lim da sva­ka oso­ba koja pro­mis­li o svo­jim pos­tup­ci­ma, raz­mis­li o nači­ni­ma na koje se može akti­vi­ra­ti nosi veli­ku pobje­du. U tom smis­lu mis­lim da umjet­nost može mije­nja­ti druš­tvo. Također, sma­tram da bi lju­di koji ima­ju osje­ćaj za nuž­nost pro­mje­ne tre­ba­li s tim nešto napra­vi­ti, ali isto tako sma­tram da umjet­ni­ci koji nema­ju taj osje­ćaj ne tre­ba­ju poku­ša­va­ti doves­ti do pro­mje­na. Radi se o unu­tar­njoj potrebi.

 

 

Radila si u ino­zem­s­tvu, u Europi. Koja je zapra­vo raz­li­ka u dje­lo­va­nju na podru­čju druš­tve­no anga­ži­ra­ne umjet­nos­ti u Europi i u Hrvatskoj?

Moram napo­me­nu­ti da u Europi nisam dje­lo­va­la jer je to moj izbor, moj izbor je Treći svi­jet. Kada god mogu putu­jem u Indiju, u Latinsku Ameriku sam se neko­li­ko puta vra­ća­la, sada se spre­mam za Afriku. Do danas mi ta podru­čja pred­stav­lja­ju glav­ni inte­res jer se tu zapra­vo stva­ri naj­bo­lje vide, vide se kos­ti druš­tva, kako to volim reći, dok je u Europi to jako lije­po zapakirano.

Ipak, zapad­ne zem­lje su te koje su dose­gle razi­nu osvi­je­šte­nos­ti i shva­ća­nja zašto je potreb­no ima­ti druš­tve­no anga­ži­ra­nu vrstu umjet­nos­ti. Mada je kri­tič­na, mada može zabo­lje­ti potreb­na je i osvje­šta­va­ju­ća te daje novu vrstu vizi­je o sta­nju u koje­mu se druš­tvo nala­zi. Zapadnoeuropske zem­lje me zovu i pla­ća­ju ovu vrstu rado­va jer ima­ju fon­do­ve. S dru­ge stra­ne, Afrika, Indija i Latinska Amerika nema­ju, a slič­no je i kod nas. Naime, nije da finan­ci­ja nema, tre­ba se boriti.

No, u europ­skim zem­lja­ma je dru­ga­či­je jer pos­to­ji čitav sis­tem koji podr­ža­va druš­tve­no anga­ži­ra­nu umjet­nost i tu vrstu pro­duk­ci­je, izla­ga­nja, per­cep­ci­je kod gle­da­te­lja i nači­ne PR‑a. Razina dje­lo­va­nja je iznim­no pro­fe­si­onal­na. Rijetko kada sam ima­la pro­ble­ma dje­lu­ju­ći vani, osim pri­mje­ri­ce, u Engleskoj, u Liverpoolu 2004. godi­ne kada sam se htje­la bavi­ti malo­ljet­nim trud­ni­ca­ma i kada su se orga­ni­za­to­ri pobu­ni­li pro­tiv toga jer je to bila tabu­izi­ra­na tema. Dakle, pro­ble­mi se češ­će jav­lja­ju zbog ono­ga čime se bavim nego na koji način.

Kod nas je bav­lje­nje druš­tve­no anga­ži­ra­nom umjet­noš­ću bor­ba. Naime, nit­ko ti neće reći ‘ne’, ali isto tako ti ne hrli pomo­ći. Dakle, tre­ba se bori­ti, što mi je isto u redu jer nig­dje ne piše da mi, ako se želim bavi­ti anga­ži­ra­nom umjet­noš­ću, net­ko to tre­ba pla­ti­ti. Kada se poja­vi pri­li­ka može se izre­ali­zi­ra­ti div­na siner­gi­ja, ali anga­ži­ra­na umjet­nost nije a pri­ori upi­sa­na u sis­te­mu. No sve je to dio iste bor­be, akti­vi­ra­nja i osvještavanja.

U Trećem svi­je­tu napros­to nema nova­ca. U Meksiku sam, pri­mje­ri­ce, radi­la veli­ki pro­jekt o samo­or­ga­ni­za­ci­ji zajed­ni­ca na rub­nim, nepri­vi­le­gi­ra­nim dije­lo­vi­ma Mexico Cityja za čiju mi je reali­za­ci­ju tre­ba­lo tri godi­ne. Naravno, zbog manj­ka nova­ca. Projekt je izlo­žen u Muzeju MUAC u Mexico Cityju. Bilo je sjaj­no, lju­di su otvo­re­ni, razu­mi­ju, entu­zi­jas­tič­ni su. Na više se nači­na vri­je­di­lo bori­ti za produkciju.

 

Tvoji su rado­vi čes­to pro­vo­ka­ci­ja ins­ti­tu­ci­onal­nih struk­tu­ra na reak­ci­ju. Kakva je zapra­vo moguć­nost uspos­tav­lja­nja komu­ni­ka­ci­je s držav­nim ins­ti­tu­ci­ja­ma tije­kom izra­de i pre­zen­ta­ci­je pro­je­ka­ta s obzi­rom na to da si se u dosa­daš­njem radu čes­to susre­ta­la s cen­zu­rom i nere­ali­zi­ra­nim zavr­š­ni­ca­ma rado­va koja se dogo­di u tre­nut­ku kada se u rad uklju­či biro­kra­ci­ja? Primjerice, pro­jek­ti Maloljetnička trud­no­ća u Liverpoolu (2004.),Vlastita repu­bli­ka u Mađarskoj (2009.), Bosanci van! u Sloveniji (2008.) i dr.  Koliko to utje­če na sam pro­jekt i nje­gov kraj­nji rezultat?

Stvari ovdje tre­ba pogle­da­ti s dva aspek­ta. S jed­ne stra­ne, Ministarstvo kul­tu­re u Hrvatskoj, od kada radim, uvi­jek mi pre­ko raz­nih apli­ka­ci­ja i fun­dra­isin­ga na neki način pomog­ne i iza­đe u susret. Slično i u zapad­no­europ­skim drža­va­ma, te sto­ga na usta­no­ve gle­dam kao part­ne­re kada govo­ri­mo o pro­duk­ci­ji pro­je­ka­ta. Druga stra­na pri­če se odno­si na kon­cept pro­je­ka­ta koji je čes­to domi­nant­noj poli­ti­ci pro­ble­ma­ti­čan. Dakle, pro­blem ne pred­stav­lja biro­kra­ci­ja nego poli­tič­ke impli­ka­ci­je rada.

 

 

Recimo, pro­jek­tom Bosanci van! u Sloveniji bavi­la sam se bosan­skim gra­đe­vin­skim rad­ni­ci­ma koji rade u Ljubljani. U surad­nji s tim rad­ni­ci­ma napra­vi­li smo pla­ka­te koji su bili izlo­že­ni na uli­ci što se gra­du nije svi­dje­lo te su pla­ka­ti mak­nu­ti. To je bila čis­to poli­tič­ka akci­ja. Moderna gale­ri­ja, koja je finan­ci­ra­la i pro­du­ci­ra­la pro­jekt, bori­la se da se pla­ka­ti vra­te na uli­cu i vra­ti­li su se, a mi smo dobi­li ispri­ku da je doš­lo do biro­krat­ske pogre­ške, no bilo je jas­no da je to bila poli­tič­ka pri­ča. I to je bila svo­je­vr­s­na zavr­š­ni­ca rada koja je poka­za­la da je pro­jekt neko­ga dodir­nuo, da je nešto pokre­nuo i da je vid­ljiv, što je super. Naime, nika­da ne radim rado­ve koji su a pri­ori­pro­vo­ka­tiv­ni, već nji­ma pri­čam o pro­ble­mi­ma u poje­di­nom druš­tvu, a u konač­ni­ci ta pri­ča neko­ga ubo­de. Kada kre­nem od pro­ble­ma i kada se net­ko zbog pri­ka­za­nog nađe pro­zva­nim onda to jes­te isti­na, odnos­no pro­ble­ma­ti­ka koja je kroz umjet­nost pro­izve­la reak­ci­ju koja svje­do­či da je taj pro­blem nešto važ­no u društvu.

Tako je bilo i s Liverpoolom . Projektom koji je polo­vič­no reali­zi­ran s obzi­rom što su nam obe­ća­li, ako gle­da­te­lji Liverpoolskog Biennala budu htje­li da se pro­jekt odr­ži, da će ga reali­zi­ra­ti, no  nisu, iako su gledatelji/ce izglasali/e da žele zgo­tov­ljen pro­jekt. A u Mađarskom Dunaujvarosu su mi pot­pu­no zabra­ni­li pro­jekt Vlastita repu­bli­ka. Tu je izne­na­đu­ju­ća bila i nji­ho­va reak­ci­ja koja, čini mi se, potje­če još iz komu­nis­tič­kog vre­me­na. Političari su nazva­li gale­ri­ju i rek­li: “Ako se taj pro­jekt odr­ži, zatvo­rit ćemo gale­ri­ju”. Nakon toga sam svjes­no povuk­la rad jer nisam htje­la da šes­te­ro lju­di osta­ne na ces­ti zbog jed­no­ga rada.

 

U tvom radu komu­ni­ka­ci­ja je čes­to umjet­nič­ki pro­ces, pro­dukt i pos­tu­pak. Vidljivo je to u tvom ink­lu­ziv­nom, tzv. user-fri­end­ly radu, odnos­no uklju­či­va­nju broj­nih struč­nja­ka i struč­nja­ki­nja (ovis­no o kon­tek­s­tu pro­jek­ta), ali i istra­ži­va­nih subje­ka­ta mar­gi­na­li­za­ci­je u sam rad, pri čemu im se daje glas, sami odlu­ču­ju o pro­ce­su pro­jek­ta, nisu pasiv­ni. Primjer je, reci­mo, pro­jekt Bosanci van! Koje je pri­tom mjes­to tebe kao umjet­ni­ce i koli­ko je tak­va vrsta rada s veli­kom gru­pom lju­di esen­ci­jal­na za druš­tve­no anga­ži­ra­nu umjet­nost kao što je tvoja?

U mojoj umjet­nos­ti pro­ces je osno­va rada, ono naj­važ­ni­je. Ovdje tako­đer pos­to­je dvi­je raz­li­či­te stva­ri. Jedna je stvar kada radim s lju­di­ma koji su neg­dje na mar­gi­ni, pri čemu im slu­žim kao neka vrsta ala­ta putem kojeg se čuje nji­hov glas, nji­hov pro­blem; oni kroz moju moguć­nost koju im mogu pru­ži­ti pro­go­va­ra­ju o sebi. No, sam svi­jet umjet­nos­ti pri­pa­da domi­nant­noj pozi­ci­ji u druš­tvu, pa kada odeš u Meksiko radi­ti u jako siro­maš­ne dije­lo­ve gra­da, ti si u domi­nant­noj pozi­ci­ji i to ne smi­ješ isko­ri­šta­va­ti. Treba biti vrlo svjes­tan, kada umjetnik/ca ode, pri­mje­ri­ce, u azi­lant­ski cen­tar ili u psi­hi­ja­trij­sku bol­ni­cu, što oni/e vide u tebi. Oni/e ne vide tebe, vide cije­li sis­tem koji sto­ji iza tebe. To je vrlo bit­no osvi­jes­ti­ti i biti pošte­na, ne isko­ri­šta­va­ti tu pozi­ci­ju, što mnogi/e umjetnici/e zabo­ra­ve, a to mi je jako bol­no jer sma­tram da je to dvos­tru­ko isko­ri­šta­va­nje tih ljudi.

Upravo ta domi­nant­na pozi­ci­ja umjetnika/ca tre­ba slu­ži­ti tako da mar­gi­na­li­zi­ra­ni kroz nju mogu pro­go­vo­ri­ti u domi­nant­nom okru­že­nju, bilo da je to muzej, pla­kat na ces­ti, jav­na akci­ja – ovi­si o meto­do­lo­škom razvo­ju u odno­su na publi­ku. Prema tome, u mojem radu bit­ne su tri toč­ke: subjek­ti rada s koji­ma radim, dru­ga toč­ka je medij, a tre­ća je publi­ka. Ti seg­men­ti mora­ju među­sob­no funk­ci­oni­ra­ti zbog čega je pri sva­kom novom pro­jek­tu medij dru­ga­či­ji, a publi­ka se bira u odno­su na pro­ble­ma­ti­ku o kojoj hoće­mo pro­go­vo­ri­ti. Dakle, radi se o tome da subjek­te mar­gi­na­li­za­ci­je oja­čam, a da bi se to dogo­di­lo mora ih se jako dobro poz­na­va­ti, moraš dati sebe u tu pro­ble­ma­ti­ku i u rad s lju­di­ma da bi ih mogao na pra­vi način oja­ča­ti, da bi im mogao pru­ži­ti način na koji će reći ono što žele.

Primjerice, u Vrapče sam tije­kom tri godi­ne išla dos­ta redo­vi­to da bih mogla napra­vi­ti radoveDestigmatizacija (2010.), U kru­gu (2012.) i Vrapčanski jas­tu­ci (2013.), jer dru­ga­či­je ne možeš. Moraš razu­mje­ti nji­ho­vu situ­aci­ju, na neki način je pro­ži­vje­ti sa sobom da bi je mogao pred­sta­vi­ti, i pri­tom biti pošten.

S dru­ge stra­ne, kada radim sa struč­nja­ci­ma i struč­nja­ki­nja­ma, onda se nala­zi­mo u jed­na­kim pozi­ci­ji­ma. Pritom ne moram raz­miš­lja­ti kako im pris­tu­pi­ti. Surađujem s broj­nim lju­di­ma iz raz­nih bran­ši, ovis­no o pro­jek­tu, a surad­njom stva­ra­mo mos­to­ve pre­ma raz­li­či­toj vrsti gle­da­te­lja. Smatram da način na koji ja doživ­lja­vam odre­đe­nu pro­ble­ma­ti­ku pred­stav­lja samo jedan kut, a net­ko tko je filo­zof, biolog, teolog na dru­ga­či­ji način vidi istu stvar i može pri­do­ni­je­ti dru­goj vrsti razu­mi­je­va­nja, komu­ni­ci­ra­ti pro­blem raz­li­či­toj vrsti publike.

 

NAMA, foto Mare Milin

 

Jedan od glav­nih aspe­ka­ta tvo­je­ga rada je dje­lo­va­nje iznu­tra, iz sre­di­šta, odnos­no tež­nja za pro­mje­nom iznu­tra a kroz subjek­ti­vi­za­ci­ju istra­ži­va­nih kao nosi­te­lja pro­jek­ta. Kojim se meto­da­ma koris­tiš kako bi pos­ti­gla tu pro­mje­nu? Irena Bekić ih nazi­va ‘meto­da­ma mimi­kri­je’,  odnos­no uvla­če­nja u sre­di­šte pro­ble­ma do nevidljivosti.

Mimikrija je jed­na vrsta meto­do­lo­gi­je koju koris­tim. Projekt Nama – 1908 zapos­le­ni­ka, 15 rob­nih kuća (2000.) bila je svo­je­vr­s­na mimi­kri­ja, a koji je kroz pla­ka­te pos­tav­lje­ne na uli­ca­ma pro­ble­ma­ti­zi­rao polo­žaj žena koje su se bori­le da ne osta­nu bez pos­la. Dakle, napra­vi­le smo city lig­ht pla­ka­te koji su bili pot­pu­no iden­tič­ni bilo kojem dru­gom mar­ke­tin­škom pla­ka­tu i bili su u jav­nom pros­to­ru, ne u gale­rij. Koristio se pros­tor koji se ina­če koris­ti za pla­ka­te, isti jezik, a poru­ka je bila ta koju je tre­ba­lo razu­mje­ti, odnos­no da žena na pla­ka­tu ne pro­da­je ništa, već pro­da­je sebe, odnos­no rad­ni­ke i rob­ne kuće; što je bila situ­aci­ja i s tvor­ni­ca­ma, hote­li­ma, itd.

Mimikrija je u ovom slu­ča­ju za cilj ima­la pokre­nu­ti raz­go­vor – što mi to pro­da­je­mo, zašto, kako, kuda vodi tran­zi­ci­ja? No, medij koji koris­tim u pro­jek­ti­ma biram sva­ka­ko u odno­su na publi­ku, temu i subjek­te s koji­ma radim; taj medij nije uvi­jek isti, čak što­vi­še, tru­dim se da bude što raz­no­vr­s­ni­ji. Pa tako mi i muzej pred­stav­lja jed­nu vrstu medi­ja. To je jav­ni pros­tor koji ne pri­pa­da muzej­skim dje­lat­ni­ci­ma i umjet­ni­ci­ma, već pri­pa­da svi­ma. Svjesno koris­tim muzej kao jav­ni pros­tor u koje­mu mogu doći do većeg bro­ja raz­li­či­tih lju­di, što se odno­si na muze­je vani, ne kod nas.

 

Tematizirala si i svo­je­vr­s­ne femi­nis­tič­ke teme u svo­jim rado­vi­ma – pri­mje­ri­ce u projektuNama u koje­mu uvo­diš pita­nje žen­skog rad­niš­tva, ili pro­jekt, nas­tao kroz rad s paci­jen­ti­ca­ma psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce Vrapče, gdje isti­češ da žene dvos­tru­ko više nego li muškar­ci bolu­ju od depre­si­je. index.žene gdje putem pla­ka­ta u jav­nom pros­to­ru upo­zo­ra­vaš da je zlos­tav­lja­nje i kada je žena eko­nom­ski zavis­na o mužu, kada je on ver­bal­no mal­tre­ti­ra i sl.

To su iznim­no važ­na pita­nja, sva­ki ih put nano­vo tre­ba pos­tav­lja­ti. index.žene jest pro­jekt koji baš pos­tav­lja i tema­ti­zi­ra žen­sko pita­nje i pro­ble­ma­ti­ku – to pita­nje je do sada pos­tav­lje­no u Splitu (2007.), Napulju (2011.), Beogradu (2013.), a u pro­ce­su je pri­pre­ma pro­jek­ta za pos­tav­lja­nje i u Ljubljani na City of Women fes­ti­va­lu. Projekt index.žene otva­ra moguć­nost raz­go­vo­ra putem pla­ka­ta pos­tav­lje­nih na uli­ca­ma, a na koji­ma je ponu­đen bes­pla­tan tele­fon­ski broj na koji žene mogu nazva­ti i reći osje­ća­ju li se zlos­tav­lja­no, dis­kri­mi­ni­ra­no ili sret­no u druš­tvu u kojem žive. Pitanja na pla­ka­ti­ma se for­mi­ra­ju u odno­su na zem­lju u kojoj se rad pos­tav­lja jer su situ­aci­je u odre­đe­nim zem­lja­ma različite.

 

 

 

Nakon tele­fon­skih pozi­va žena stva­ra se sta­tis­ti­ka koje se pri­ka­zu­ju na digi­tal­nim dis­ple­ji­ma u jav­nim pros­to­ri­ma gra­da, i na osno­vu kojih potom u gale­ri­ji odr­ža­va­mo radi­oni­ce, okru­gle sto­lo­ve, raz­go­vo­re. Projekt sadr­ža­va mno­go raz­li­či­tih seg­me­na­ta, pos­tav­lja pita­nja i istra­žu­je polo­žaj žene u današ­njem druš­tvu. Nakon zavr­šet­ka čita­vog cik­lu­sa nadam se da ću moći napra­vi­ti knji­gu o tom radu.

 

Kroz veli­ki mul­ti­dis­ci­pli­nar­ni i istra­ži­vač­ki pro­jekt Kreativne stra­te­gi­je poku­ša­vaš mapi­ra­ti i potak­nu­ti plat­for­me za arti­ku­la­ci­ju druš­tve­nih pro­ble­ma. Tu se ukla­pa i nedav­ni projektPočeti naj­bo­lje što se može koji tema­ti­zi­ra samo­or­ga­ni­zi­ra­nje rad­ni­ka i rad­ni­ca, direk­t­nu demo­kra­ci­ju, druš­tve­nu soli­dar­nost, novo siro­maš­tvo, itd. Možeš li ukrat­ko objas­ni­ti stra­te­gi­je, meto­de i cilj pro­jek­ta te kak­va je bila recep­ci­ja publi­ke koja je u tvom radu izra­zi­to bitna?

Kreativne stra­te­gi­je je rad o koje­mu sam kre­nu­la raz­miš­lja­ti 2009. godi­ne. Trebalo mi je godi­nu dana da ga napi­šem i osi­gu­ram finan­ci­je, tako da tek 2010. poči­njem s pro­duk­ci­jom. Do 2009. godi­ne radi­la sam mno­go pro­je­ka­ta naj­vi­še na zapa­du Europe koji su pro­ble­ma­ti­zi­ra­li odre­đe­ne pro­ble­me u druš­tvu, a koji dozvo­lja­va­ju pa čak i kroz zako­ne poti­ču mar­gi­na­li­za­ci­ju i potla­či­va­nje lju­di, svo­đe­nje gra­đans­tva na puku rad­nu sna­gu, bez dos­to­jans­tva. Tako je, pri­mje­ri­ce, 1 FRANAK = 1 GLAS (2007) rad koji je pro­go­vo­rio o ile­ga­li­zi­ra­nim rad­ni­ci­ma i rad­ni­ca­ma u Švicarskoj, potom Novi zatvor (2008) u Luksemburgu i O sta­nju naci­je (2008) kod nas gdje sam radi­la s homo­sek­su­al­ci­ma, Romima i Kinezima i dr. Dakle, cije­li niz rado­va koji su pro­ble­ma­ti­zi­ra­li odnos druš­tva pre­ma odre­đe­nim manjin­skim sku­pi­na­ma. Nakon toga poče­la sam raz­miš­lja­ti kako zapo­če­ti rad koji bi u odre­đe­nom smis­lu bio grad­ben, gdje bismo mogli zajed­no dje­lo­va­ti. Pitala sam se koje su to tak­ti­ke, koje mogu pos­ta­ti stra­te­gi­je za šire dje­lo­va­nje koje nam mogu pomo­ći da, za sebe i za lju­de oko nas kroz svo­ju zajed­ni­cu, nešto kon­kret­no napra­vi­mo. Tako sam pro­jekt nazva­la Kreativne strategije.

Pritom je samo­or­ga­ni­za­ci­ja za mene bila iznim­no bit­na jer smo već una­zad pet godi­na svje­do­ci sve­op­ćeg uru­ša­va­nja i činje­ni­ce da se ne može­mo oslo­ni­ti ni na što iz pos­to­je­ćih struk­tu­ra. Naprosto mora­mo biti svjes­ni svo­je pozi­ci­je, svo­jih moguć­nos­ti i ala­ta koje posje­du­je­mo, a koji nam mogu pomo­ći u samo­or­ga­ni­za­ci­ji kroz koju, napo­s­ljet­ku, može­mo vrši­ti pri­ti­ske ali i samos­tal­no dje­lo­va­ti. Dakle, pro­jekt Kreativne stra­te­gi­je, počev­ši od 2010. sve do danas, bavi se raz­li­či­tim stra­te­gi­ja­ma u raz­nim druš­tvi­ma. Sastoji se od tri dije­la, prvi dio Otkloni svakodnevice(2011) tema­ti­zi­rao je dje­lo­va­nje lju­di unu­tar jav­nih pros­to­ra u sklo­pu čega sam pri­ka­za­la samo­or­ga­ni­za­ci­ju lju­di u par­ku Travno, oko zgra­de Mamutice.

Drugi dio Konstruiranje sva­kod­nev­nog (2011÷2014) je reali­zi­ran u Mexico Cityju gdje sam radi­la s četi­ri zajed­ni­ce na peri­fe­ri­ji gra­da, u vrlo siro­maš­nim dije­lo­vi­ma, koje su si kroz samo­or­ga­ni­za­ci­ju omo­gu­ći­le dos­to­jans­tven život, za što mis­lim da je iznim­no važ­no. Na inter­ne­tu pos­to­ji više od 18 video ura­da­ka reali­zi­ra­nih u sklo­pu tog rada, a na sva­ko­me od njih lju­di objaš­nja­va­ju na koji način su pos­ti­gli to što su pos­ti­gli. Dakle, meni je iznim­no bitan taj pro­ces, strategija.

Treći dio rađen je za hrvat­sko podru­čje i regi­ju, kao svo­je­vr­s­ni alat za stva­ra­nje zajed­nič­ke plat­for­me. Radi se o pro­jek­tu i izlož­bi Početi naj­bo­lje što se može odr­ža­noj u Galeriji Nova u Zagrebu, u orga­ni­za­ci­ji kus­to­skog kolek­ti­va WHW (Što, kako i za koga). Prvenstveno sam oku­pi­la tim lju­di, a to su bili Direktna demo­kra­ci­ja u ško­li, BRID, Novi sin­di­kat, Fem fronta,Ženska fron­ta za  rad­na i soci­jal­na pra­va – cije­lu gru­pu mla­dih lju­di, akti­vis­ta i akti­vis­t­ki­nja koji/e se bore iz svo­jih pozi­ci­ja za vid­lji­vost odre­đe­nih tema. Stvorili smo, dak­le, alat – jed­nu vrstu tool­ki­ta koji se može i fizič­ki spa­ki­ra­ti, sta­vi­ti u kom­bi i puto­va­ti s njim po manjim gra­do­vi­ma u Hrvatskoj, a pred­stav­lja jed­nu vrstu počet­ni­ce za direk­t­nu demo­kra­ci­ju, kon­tek­s­tu­al­nu teolo­gi­ju, femi­ni­zam, sin­di­ka­li­zam, pra­vo na grad, odr­ži­vo živ­lje­nje i anga­ži­ra­nu umjet­nost. Održali smo niz radi­oni­ca, okru­glih sto­lo­va i raz­go­vo­ra u Galeriji Nova, a sada se nada­mo da ćemo sa stvo­re­nom počet­ni­com puto­va­ti po manjim gra­do­vi­ma u Hrvatskoj i regi­ji i dje­lo­va­ti na isti način kao u Zagrebu.

Održavanje pro­jek­ta u Galeriji Nova je tek poče­tak i samo ini­ci­ra­nje rada, a nadam se da će pro­jekt zaži­vje­ti, da će se stvo­ri­ti šira plat­for­ma i da će pomo­ći lju­di­ma kako bi poče­li raz­miš­lja­ti o vlas­ti­toj samo­or­ga­ni­za­ci­ji. Pritom je bit­no istak­nu­ti da je samo­or­ga­ni­zi­ra­nje mogu­će na bilo kojem nivou, ne samo kao akti­vis­tič­ko dje­lo­va­nje – lju­di se mogu orga­ni­zi­ra­ti i napra­vi­ti vrt u svo­joj oko­li­ni, bori­ti se za ure­đe­njes svog par­ka tj. dje­lo­va­ti na podru­čji­ma koja su im važna.

Bitno je uka­za­ti lju­di­ma da je potreb­no dje­lo­va­ti uko­li­ko za to pos­to­je moguć­nos­ti. Organizirali smo, pri­mje­ri­ce, i stra­ni­cu www.pocetnica.org, na kojoj se nala­ze istra­ži­va­nja, raz­ni ala­ti za dje­lo­va­nje, osnov­ni poj­mo­vi, mape surad­nje, videi koje smo napra­vi­li, može nas se pozva­ti, pra­ti­ti naš rad i sl. To je jedan kanal kroz koji ćemo poče­ti inten­ziv­ni­je djelovati.

 

 

 

 

Osvrneš li se na svoj rad iz 90-ih godi­na, pri­mje­ri­ce pro­jekt Nama – 1908 zapos­le­ni­ka, 15 rob­nih kuća iz 2000. godi­ne u koje­mu tema­ti­zi­raš težak polo­žaj radnika/ica, pa poku­ša­va­ju­ći kom­pa­ri­ra­ti ondaš­nju situ­aci­ju sa sta­njem u koje­mu stva­raš danas tema­ti­zi­ra­ju­ći srod­ne ide­je, pos­to­ji li raz­li­ka? Kako se pojedinac(ka)/radnik(ica) nosi s pro­mje­na­ma u društvu?

Napravili smo film u sklo­pu izlož­be Početi naj­bo­lje što se može u Galeriji nova, zove se Što je meni naša bor­ba dala?, a okup­lja četi­ri raz­li­či­te pri­če o bor­bi rad­ni­ka i rad­ni­ca za svo­ja rad­na mjes­ta. U nekim slu­ča­je­vi­ma radi­lo se čak i o fizič­koj bor­bi za stro­je­ve na koji­ma su rad­ni­ci i rad­ni­ce radili/e 30 godi­na, bor­bi da se stro­je­vi ne odne­su, ne pro­da­ju, jer ako se to dogo­di radnik/ca osta­je bez rad­nog mjesta.

Mislim da pola­ko svi/e shva­ća­mo da se ni na što ne može­mo oslo­ni­ti i radnici/e u fil­mu o tome govo­re da stal­no poku­ša­ju sura­đi­va­ti s drža­vom, s gra­dom, boriš se, mije­njaš zako­ne… No, to je jed­na stra­na pri­če. Druga stra­na je ta da se moraš samo­or­ga­ni­zi­ra­ti, da se moraš sam bori­ti, ima­ti tak­ti­ke i stra­te­gi­je u odno­su na situ­aci­ju u kojoj si se našao, ne možeš se pre­pus­ti­ti i oče­ki­va­ti od dru­gih ispu­nje­nje pus­tih obe­ća­nja. Koja je, u toj situ­aci­ji, moguć­nost oču­va­nja rad­nih mjes­ta – to je tema kojom se bavi BRID i Novi sin­di­kat, no da situ­aci­ja nije dobra oči­ta je činje­ni­ca koja se uka­zu­je kroz odnos pre­ma rad­ni­ci­ma i rad­ni­ca­ma, kroz dig­ni­tet rada, kroz novi ZOR…

Potrebno je izmiš­lja­ti nove tak­ti­ke i stra­te­gi­je, ne pre­da­ti se. Uvijek je bolje bori­ti se dok možeš, nego li pre­da­ti se i oče­ki­va­ti, jer od oče­ki­va­nja nema ništa. I rad­ni­ce Name su se 2000. godi­ne bori­le, štraj­ka­le na uli­ca­ma, štraj­ka­le gla­đu, ula­zi­le u Ministarstvo. Situacija je dra­ma­tič­na, a polo­žaj žena unu­tar tak­ve situ­aci­je je još gori. No, super je da se mla­di lju­di, poput BRID‑a iŽenske fron­te, bave tim tema­ma i ula­žu mno­go svo­je ener­gi­je, kon­cen­tra­ci­je i zna­nja za sudje­lo­va­nje u tome. Mislim da je to jako važ­no. Konstantno uka­zi­va­ti i izna­la­zi­ti moguć­nos­ti koje su nam na ras­po­la­ga­nju unu­tar ove situ­aci­je. Cijele Kreativne stra­te­gi­je se zapra­vo bave tim moguć­nos­ti­ma i pri­mje­ri­ma dje­lo­va­nja, i pre­ma pri­jaš­njim uzo­ri­ma, poput tvor­ni­ce Itas-prvo­maj­ska koju u pot­pu­nos­ti vode rad­ni­ci. Na početnici.org napra­vi­li smo i mali vodič za samo­or­ga­ni­zi­ra­nje kroz defi­ni­ra­nje pro­ble­ma, s nači­ni­ma kako oku­pi­ti zajed­ni­cu, kako pri­ku­pi­ti nov­ce, kako stvo­ri­ti alat da kre­ne­mo zajed­no dje­lo­va­ti i kako poče­ti naj­bo­lje što se može u situ­aci­ji u kojoj se nala­zi­mo. Puno je pro­ble­ma, situ­aci­ja nije savr­še­na, nema­mo puno moguć­nos­ti i ala­ta, ali ide­mo djelovati.

Najveća vri­jed­nost pro­jek­ta Početi naj­bo­lje što se može jest okup­lja­nje veli­kog bro­ja lju­di koji je pozi­ti­van i akti­van i ima vizi­ju zajed­nič­kog dje­lo­va­nja. Ne pos­to­ji apa­tič­nost, a mis­lim da su to i gle­da­te­lji shva­ti­li koji su se izno­va vra­ća­li na radi­oni­ce, na raz­go­vo­re, dovo­di­li dru­ge lju­de, pres­lu­ša­va­li inter­v­jue i pro­uča­va­li naše počet­ni­ce, poj­mo­ve, član­ke. Mislim da su lju­di osje­ti­li tu pozi­tiv­nu ener­gi­ju zajed­nič­kog dje­lo­va­nja – to je važ­no, taj impuls zajed­nič­ke akcije.