Tekst:

Improvizirani događaji u muzeju

Irena Bekić

Improvizirani-dogadjaji.pdf

Projekt se reali­zi­ra kao vizu­al­na, ples­na, ins­tru­men­tal­na i vokal­na inte­rak­ci­ja četi­ri­ju auto­ri­ca, tekst Irene Bekić

Andreje Kulunčić [vizu­al­na umjet­ni­ca], Zrinke Užbinec [ples­na umjet­ni­ca i kore­ograf­ki­nja], Jasne Jovićević [sak­so­fo­nis­ti­ca i skla­da­te­lji­ca] i Annette Giesriegl [voka­lis­ti­ca].

 

Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti Zagreb, Baunet café i osta­li pros­to­ri muze­ja, 14. i 16. rujan, 2019.

 

Radi se o site spe­ci­fic izved­bi osmiš­lje­noj za Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti, odnos­no nje­gov sre­diš­nji ver­ti­kal­ni pros­tor Baunet caféa koji arhi­tek­tu­rom pove­zu­je eta­že i pros­to­re muze­ja. No kako taj pros­tor nika­da nije dois­ta pro­funk­ci­oni­rao, pove­za­nost i inter­fe­ren­ci­ja pros­to­ra muze­ja osta­la je na idej­noj razi­ni. Izvedba „Improvizirani doga­đa­ji“, odnos­no jed­no­krat­na izlož­ba koja nas­ta­je kao nje­zin rezul­tat, nas­to­ji reagi­ra­ti upra­vo na pros­tor­nu i atmo­sfer­sku ispraž­nje­nost muze­ja. Četiri umjet­ni­ce s pomo­ću medi­ja kojim se koris­te – vide­om, zvu­kom, gla­som i pokre­tom te u inte­rak­ci­ji s publi­kom akti­vi­ra­ju arhi­tek­tu­ru i pos­tav muze­ja, odnos­no pokre­ću temelj­ne sas­tav­ni­ce muzej­ske struk­tu­re: umjetnici/e, rad, publi­ka, zbir­ka, pros­tor i arhitektura.

Osnovna struk­tu­ra rada je pos­tav­lje­na i una­pri­jed dogo­vo­re­na, a na nju izvo­đa­či­ce impro­vi­zi­ra­ju u dija­lo­gu jed­na s dru­gom te u dija­lo­gu s pros­to­rom i posje­ti­te­lji­ma. Radi se o četi­ri sta­ni­ce, od kojih se sva­ka sas­to­ji od loope­ra, mikro­fo­na i zvuč­ni­ka, na koji­ma se tije­kom izved­be izmje­nju­ju voka­lis­ti­ca i ins­tru­men­ta­lis­ti­ca u usni­ma­va­nju matri­ca koje se čuju tije­kom izved­be i na koje i one i ple­sa­či­ca reagi­ra­ju impro­vi­za­ci­ja­ma. Tako izved­ba zapo­či­nje u foajeu Muzeja solom na bas kla­ri­ne­tu koji pos­tav­lja mini­ma­lis­tič­ku osno­vu na koju se kas­ni­je nas­la­nja slje­de­ća glaz­be­na izved­ba. Za to vri­je­me ple­sa­či­ca u vanj­skom dije­lu muze­ja odvo­je­na od publi­ke i od zvu­ka ins­tru­men­ta tije­lom popu­nja­va pros­tor solo izved­bom. Nakon toga sli­je­di niz izved­bi koje se gra­de pros­tor­no i zavr­ša­va­ju dioni­com na kro­vu Muzeja. Tijekom izved­be gra­di se tre­nu­tač­no stva­ra­na kom­po­zi­ci­ja koja se na kra­ju pove­zu­je te, pro­la­že­njem u povrat­ku istim pros­to­rom, publi­ka pos­ta­je svjes­na da je kom­po­zi­ci­ja koju čuje zajed­no s tra­go­vi­ma izved­be koje vidi, svo­je­vr­s­na zvuč­na skul­p­tu­ra, rad koji se stva­rao u pret­hod­nom pro­la­sku kroz Muzej, u inte­rak­ci­ji izvo­đa­či­ca – gla­sa, sli­ke, zvu­ka, pokre­ta – i publike.

Unutar ples­nog dije­la pro­jek­ta tije­lo ima vlas­ti­tu lini­ju osvje­šta­va­nja sen­za­ci­ja, nevid­lji­vih struk­tu­ra pros­to­ra, zvu­ko­va, dina­mi­ke kre­ta­nja publi­ke. Ples ima­gi­nar­no popu­nja­va praz­ni­ne, gra­de­ći nevid­lji­vu mrežu.

Uz zvuk i pokret, video je tre­ća sas­tav­ni­ca struk­tu­re. Ako zvuk i pokret, uvjet­no reče­no, popu­nja­va­ju pros­tor, video je vre­men­ski ele­ment. Video snim­ke, naime, pru­ža­ju publi­ci ana­li­tič­ki pogled na rad te uvid u dije­lo­ve pro­jek­ta koje nije mogu­će pra­ti­ti u isto vri­je­me s obzi­rom na stal­nu izmje­nu pozicija.

Na kra­ju, ne tre­ba izos­ta­vi­ti ulo­gu publi­ke koja s jed­ne stra­ne, dije­le­ći pros­tor s izvo­đa­či­ca­ma aktiv­no sudje­lu­je u grad­nji ins­ta­la­ci­je, a s dru­ge, oda­bi­rom svo­jih pozi­ci­ja, zaus­tav­lja­njem, kre­ta­njem ili usmje­ra­va­njem paž­nje na neki od simul­ta­nih seg­me­na­ta uprav­lja vlas­ti­tom per­cep­ci­jom. Usto, neko­li­ci­na lju­di iz publi­ke pozva­na je da sli­je­di dru­ga­či­ju rutu izved­be sa zadat­kom pro­ma­tra­nja pona­ša­nja, zadr­ža­va­nja paž­nje i kre­ta­nja publi­ke tije­kom izved­be. Oni se na polo­vi­ni rada izdva­ja­ju od ostat­ka publi­ke, dola­ze u pros­tor stal­no­ga pos­ta­va odi­je­lje­nog od pros­to­ra Baunet caféa stak­le­nom stjen­kom. Odatle pro­ma­tra­ju dalj­nji tijek izved­be, ali ne čuju te se nji­ho­va paž­nja pre­ba­cu­je na pona­ša­nje publi­ke. Markerom za stak­lo ucr­ta­va­ju puta­nje kre­ta­nja publi­ke, gus­to­ću zadr­ža­va­nja, usmje­ra­va­nje paž­nje ili pišu rije­či koje je opi­su­ju. Izvođačice će pak ove bilje­ške koris­ti­ti kao kore­ograf­ske ins­truk­ci­je i gra­fič­ke nota­ci­je za dalj­nju izved­bu. U tom je smis­lu ova dioni­ca kli­maks u koje­mu svi pos­ta­ju izvo­đa­či i publi­ka i u kojoj se sabi­ru pros­tor­ne sil­ni­ce Muzeja.

Na kon­cu, valja nagla­si­ti da se živa izved­ba i impro­vi­za­ci­ja ne odno­si na for­mu već na stra­te­gi­ju. Pred publi­kom se ne doga­đa pred­sta­va već su svi zajed­no uvu­če­ni u pro­ces nas­ta­ja­nja rada koji pro­vo­ci­ra cje­lo­kup­no iskus­tvo sudje­lo­va­nja, zamag­lju­ju­ći dis­tink­ci­ju izme­đu izvo­đa­ča i gle­da­te­lja i pos­tav­lja­ju­ći pita­nje poje­di­nač­nih pros­to­ra djelovanja.