Tekst:

Andreja Kulunčić: Umjetnost može osmisliti alate za promjenu

Nada Beroš

web

Intervju Nade Beroš objav­ljen na por­ta­lu NOVOSTI

Puno sam nauči­la o nači­nu samo­or­ga­ni­zi­ra­nja zajed­ni­ce, o bor­bi za pra­va rad­ni­ka, o nas­to­ja­nju oču­va­nja autoh­to­nog jezi­ka, kul­tu­re, pri­ro­de, rade­ći na pro­jek­tu s četi­ri raz­li­či­te zajed­ni­ce koje žive na rubu Mexico Cityja. Jedna od njih je zajed­ni­ca teolo­ga oslo­bo­đe­nja, koji žive s rad­ni­ci­ma, rade u rud­ni­ci­ma s nji­ma i osna­žu­ju ih u bor­bi za nji­ho­va prava

 

Po zavr­šet­ku stu­di­ja kipar­stva u Beogradu (1992.), a potom i u Budimpešti (1994.), Andreja Kulunčić odlu­ču­je kre­nu­ti druk­či­jim putem. Suprotstavlja se kaotič­nim i mrač­nim deve­de­se­ti­ma u našoj regi­ji dis­ci­pli­ni­ra­nim i zah­tjev­nim umjet­nič­kim radom koji je po mno­go čemu više pod­sje­ćao na znans­tve­no istra­ži­va­nje nego na nje­zi­nu temelj­nu stru­ku – kipar­stvo. Dok je veći­na kra­jem deve­de­se­tih tek ovla­da­va­la osno­va­ma inter­net­ske pisme­nos­ti, ona je hra­bro (os)vajala ne samo nove digi­tal­ne teh­no­lo­gi­je, nego i nove teme poput gene­tič­kog inže­nje­rin­ga (‘Zatvorena zbi­lja – embrio’, 1999. – 2000.), druš­tve­ne pra­ved­nos­ti (‘Distributivna prav­da’, 2001.; pro­jekt koji je na poziv selek­to­ra Okwuija Enwezora bio pred­stav­ljen na Documenti u Kasselu 2002., naj­pres­tiž­ni­joj izlož­bi suvre­me­ne umjet­nos­ti u svi­je­tu), bave­ći se tim poli­ti­zi­ra­nim tema­ma kon­ti­nu­ira­no i pre­da­no uz pomoć broj­nih surad­ni­ka-struč­nja­ka s tih podru­čja, koje sma­tra rav­no­prav­nim suauto­ri­ma. Premda je čes­to pozi­va­na na broj­ne među­na­rod­ne pro­blem­ske izlož­be, Kulunčić, osni­va­či­ca udru­ge MAPA, poka­zu­je svo­jim pri­mje­rom da ne tre­ba čeka­ti ‘naru­či­te­lje’, već da se tre­ba samo­or­ga­ni­zi­ra­ti i osi­gu­ra­ti si mak­si­mal­nu slo­bo­du u ide­ji i izved­bi pro­je­ka­ta. Duboko vje­ru­ju­ći u umjet­nost koja može potak­nu­ti druš­tve­ne pro­mje­ne, nas­tav­lja isto­dob­no radi­ti na neko­li­ko više­go­diš­njih pro­je­ka­ta, među koji­ma upra­vo zapo­či­nje onaj na Golom oto­ku koji tema­ti­zi­ra žene-logorašice.

 

U novom pro­jek­tu-u-nas­ta­ja­nju bavi­te se sla­bo poz­na­tom pri­čom – stra­da­nji­ma žena na Golom oto­ku, a jed­nu od radionica/izvedbi pla­ni­ra­te za 21. srp­nja u neka­daš­njem žen­skom zatvo­ru na tom oto­ku. Već i sam nas­lov pobu­đu­je jezu: ‘Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te’. Ženska tra­uma čes­to je u foku­su vašeg rada?

‘Vi ste Partiju izda­le onda kada je tre­ba­lo da joj pomog­ne­te’ iskaz je prve upra­vi­te­lji­ce žen­skog logo­ra na Golom oto­ku Marije Zelić. Govore za nju da je bila poseb­no okrut­na pre­ma zatvo­re­ni­ca­ma, ali i da je radi toga bila pos­tav­lje­na na tu pozi­ci­ju. Naime, Goli otok i Sveti Grgur bila su mjes­ta repre­siv­ne des­ta­lji­ni­za­ci­je. Nastali su, poz­na­to je, 1949. kao odgo­vor Partije na raskol Tito – Staljin s namje­rom ‘pre­od­go­ja’ nepo­dob­nih čla­no­va i čla­ni­ca Partije. Titova ide­ja kako infor­m­bi­ro­ov­ce tre­ba slo­mi­ti, a ne ubi­ti, otvo­ri­la je, osim usta­lje­nih logor­skih meto­da, uvo­đe­nje niza golo­otoč­kih spe­ci­fič­nos­ti, pogo­to­vo pre­ma žena­ma. Prema istra­ži­va­nju Renate Jambrešić Kirin, nasil­na, des­truk­tiv­na i mizo­gi­na biopo­li­ti­ka u logo­ru, koja je sus­tav­no napa­da­la i na repro­duk­tiv­no zdrav­lje kaž­nje­ni­ca, isklju­či­va­la nji­ho­ve spol­ne spe­ci­fič­nos­ti i u isto vri­je­me okre­ta­la zatvo­re­ni­ce jed­ne pro­tiv dru­gih, rezul­ti­ra­la je dubo­kom tra­umom i dugo­go­diš­njom šut­njom žena o golo­otoč­kom iskus­tvu. Društvo se odno­si patri­jar­hal­no pre­ma žen­skoj tra­umi, a i same su zato­če­ni­ce osje­ća­le stid zbog ono­ga što su proš­le pa, pre­ma više istra­ži­va­či­ca, ni danas nisu rav­no­prav­no pri­sut­ne u jav­nom diskur­su o tota­li­tar­nom nasi­lju u Jugoslaviji. Zbog toga sam se, na poziv Darka Bavoljaka i Udruge Ante Zemljar da osmis­lim pro­jekt na temu Golog oto­ka, okre­nu­la žena­ma. Njih je bilo puno manje, ali to ne uma­nju­je važ­nost teme i potre­bu da se i nji­ho­vo stra­da­nje zabi­lje­ži. Ilustracije radi, na dio Sv. Grgura gdje je bio žen­ski zatvor može­te se iskr­ca­ti samo po mir­nom vre­me­nu, a kada i uspi­je­te, jedi­na info-plo­ča na koju ćete naići je ona da ste doš­li u ‘Lovište jele­na lopa­ta­ra’. Sa surad­ni­ca­ma na pro­jek­tu, etno­lo­gi­njom Renatom Jambrešić Kirin i psi­ho­te­ra­pe­ut­ki­njom Dubravkom Stijačić, prvens­tve­no želi­mo pos­ta­vi­ti info-plo­če ispred oba žen­ska zatvo­ra, i na Grguru i na Golom, istra­ži­ti što je više mogu­će u arhi­vi­ma i pos­to­je­ćim svje­do­čans­tvi­ma te kroz pro­jekt otvo­ri­ti raz­li­či­te obli­ke suoča­va­nja s pros­to­rom dehu­ma­ni­za­ci­je. Trajni dio umjet­nič­ke inter­ven­ci­je bit će vizu­al­no pun­k­ti­ra­nje dese­tak toča­ka žen­ske memorije/traume na oba oto­ka, koje ne bi bile vid­lji­ve u kra­jo­li­ku, osim kada ste kao posje­ti­te­lji upoz­na­ti s time gdje se ‘tra­go­vi’ nala­ze, a na dan otva­ra­nja ins­ta­la­ci­je, u srp­nju 2020., pla­ni­ra­mo živu izvedbu/performans na sje­ci­štu pros­to­ra, pokre­ta, ins­tru­men­tal­ne i vokal­ne arti­ku­la­ci­je. Upravo sto­ga 21. srp­nja ove godi­ne odr­žat ćemo među­na­rod­nu ins­tru­men­tal­no-vokal­nu, impro­vi­za­cij­sku radi­oni­cu u žen­skom zatvo­ru na Golom oto­ku za pro­fe­si­onal­ne glaz­be­ni­ke i glaz­be­ni­ce. Voditeljice radi­oni­ce su Annette Giesriegl, jazz pje­va­či­ca i vokal­na impro­vi­za­to­ri­ca iz Austrije i Jasna Jovićević, jazz sak­so­fo­nis­t­ki­nja i skla­da­te­lji­ca iz Srbije.

 

Dijeljenje autor­stva

 

Mnoge pro­jek­te pot­pi­su­je­te u suautor­stvu s broj­nim surad­ni­ci­ma iz umjet­nič­kih i izva­nu­mjet­nič­kih podru­čja i dis­ci­pli­na. Što za vas zna­či podi­je­li­ti suod­go­vor­nost sa surad­ni­ci­ma danas, a kako je to bilo kada ste započinjali?

‘Genijalnost’ umjet­ni­ka, rje­đe umjet­ni­ca, i umi­je­će izra­ža­va­nja odre­đe­nim umjet­nič­kim teh­ni­ka­ma nije više isklju­ču­ju­ći fak­tor, tako da dije­li­ti autor­stvo s filo­zo­fi­ma, ple­sa­či­ca­ma, akti­vis­ti­ma ili bosan­skim rad­ni­ci­ma nije danas toli­ko stra­no muzej­sko-gale­rij­skom esta­bli­šmen­tu kao pri­je 25 godi­na, kada sam zapo­či­nja­la. Meni su surad­nja i dije­lje­nje autor­stva važan dio pro­ce­sa, ne vidim sebe kao nekog tko sve unu­tar pro­jek­ta vodi i odre­đu­je, nego pri­je kao neko­ga tko omo­gu­ća­va i pove­zu­je, otva­ra i dije­li svo­je s ala­ti­ma, meto­da­ma i zna­nji­ma dru­gih. Dragocjeno je čuti i pre­uzi­ma­ti od dru­gih i radi­ti na tome da se sve raz­li­či­tos­ti uskla­de u umjet­nič­ki rad koji dobro, jas­no, otvo­re­no, demis­ti­fi­ci­ra­no komu­ni­ci­ra s publi­kom. U pos­ljed­nje dvi­je godi­ne sam gra­ni­cu dije­lje­nje autor­stva i pre­uzi­ma­nja odgo­vor­nos­ti unu­tar pro­jek­ta pomak­nu­la još dalje, pa sam s gru­pom žena iz Zagreba raz­li­či­tih etnič­kih, vjer­skih, ras­nih i sek­su­al­nih iden­ti­te­ta osno­va­la kolek­tiv ISTE. Cilj nam je upo­zo­ra­va­ti na pri­sut­nost dis­kri­mi­na­ci­je u hrvat­skom druš­tvu i osvje­šta­va­ti važ­nost pri­hva­ća­nja raz­li­či­tos­ti. Fokusirale smo se prvens­tve­no na pro­ble­me s koji­ma se manjin­ski iden­ti­te­ti susre­ću na sva­kod­nev­noj i ins­ti­tu­ci­onal­noj razi­ni, a koji su rezul­tat dis­kri­mi­ni­ra­ju­ćih obli­ka pona­ša­nja i dis­kri­mi­ni­ra­ju­će legis­la­ti­ve. Primjerice, od nji­ho­vog stra­ha od pro­la­za­ka odre­đe­nim dije­lo­vi­ma gra­da zbog boje kože ili vjer­skih obi­ljež­ja (hidžab), pre­ko nela­go­de zbog upo­ra­be vlas­ti­tog jezi­ka, do nemo­guć­nos­ti usva­ja­nja dje­te­ta u istos­pol­noj zajed­ni­ci ili dobi­va­nja azi­la. Osmislile smo jav­nu kam­pa­nju u kojoj se nave­de­ni pro­ble­mi oči­tu­ju kao simp­tom druš­tva, a ne samo kao pri­vat­ni pro­ble­mi odre­đe­ne sku­pi­ne (https://isteonline.wordpress.com/)

 

Radili ste slo­že­ne, više­go­diš­nje umjet­nič­ke pro­jek­te u veoma raz­li­či­tim sre­di­na­ma, od Južne i Sjeverne Amerike, pre­ko Velike Britanije, Luxembourga i Švicarske, do Indije. Gdje i od koga ste naj­vi­še učili?

Posebno mi je važan pro­jekt ‘Conquering and Constructing the Common’, što bismo mogli pre­ves­ti kao osva­ja­nje i kons­tru­ira­nje zajed­nič­kog, jer sam još tije­kom stu­di­ja kipar­stva u Budimpešti deve­de­se­tih godi­na želje­la napra­vi­ti pro­jekt u Meksiku. Međutim, u dva navra­ta su mi odbi­li vizu za ula­zak, tako da sam tada godi­nu dana puto­va­la po Južnoj Americi, ali nisam uspje­la ući u Meksiko. Uspjela sam reali­zi­ra­ti taj pro­jekt tek u peri­odu od 2011. do 2013. u Mexico Cityju. Puno sam nauči­la o nači­nu samo­or­ga­ni­zi­ra­nja zajed­ni­ce, o bor­bi za pra­va rad­ni­ka i obi­te­lji nakon stra­da­nja rad­ni­ka, o dugo­go­diš­njem nas­to­ja­nju oču­va­nja autoh­to­nog jezi­ka, kul­tu­re, pri­ro­de, rade­ći na pro­jek­tu s četi­ri raz­li­či­te zajed­ni­ce koje žive na rubu Mexico Cityja. Dvije su vrlo siro­maš­ne, zahva­lju­ju­ći isklju­či­vo svo­joj samo­or­ga­ni­zi­ra­nos­ti uspje­le su iz nase­lja fave­la stvo­ri­ti nase­lje dos­to­jans­tve­nog živo­ta, kako vole reći. Treća je jako dobro orga­ni­zi­ra­na domo­ro­dač­ka zajed­ni­ca do koje se malo-poma­lo grad pro­ši­rio, a čet­vr­ta mi je izu­zet­no zanim­lji­va zajed­ni­ca teolo­ga oslo­bo­đe­nja, koji žive s rad­ni­ci­ma, rade u rud­ni­ci­ma s nji­ma i osna­žu­ju ih u bor­bi za nji­ho­va prava.

 

Zagovarate ‘umjet­nost za druš­tve­ne pro­mje­ne’ punih čet­vrt sto­lje­ća, bri­šu­ći gra­ni­ce izme­đu živo­ta i umjet­nos­ti, gra­ni­ce među dis­ci­pli­na­ma, među akte­ri­ma… Posumnjate li pone­kad u te ‘teme­lje’?

I dalje vje­ru­jem da umjet­nost može otvo­ri­ti pra­va pita­nja, pru­ži­ti dru­ga­či­je nači­ne gle­da­nja na druš­tve­ne situ­aci­je, ostva­ri­ti dija­log na dru­gim osno­va­ma, osmis­li­ti i ponu­di­ti ala­te za promjenu.

 

Mnogi vaši pro­jek­ti su samo­ini­ci­ra­ni i ne pro­la­ze kroz biro­kra­ci­ju ins­ti­tu­ci­je, pa se čini da može­te sve kon­tro­li­ra­ti, od sadr­ža­ja i meto­da rada, do sudi­oni­ka i izvo­ra financiranja.

Raditi kom­plek­s­ne surad­nič­ke pro­jek­te samos­tal­no zna­či stal­no biti u potra­zi za sred­stvi­ma i bavi­ti se pri­lič­no obim­nom biro­kra­ci­jom. Kontinuirano to radim od 2001. kada sam, s gru­pom suauto­ra na prva dva veli­ka pro­jek­ta, osno­va­la udru­gu MAPA – Multidisciplinarni autor­ski pro­jek­ti i akci­je – za umjet­nost, zna­nost i teh­no­lo­gi­ju. S jed­ne stra­ne, to vam daje slo­bo­du i neki su pro­jek­ti nas­ta­li isklju­či­vo zahva­lju­ju­ći tome. Ali s dru­ge stra­ne, nepres­ta­ni novi kru­go­vi pri­li­kom apli­ci­ra­nja za sred­stva dovo­de do zamo­ra jer se od vas oče­ku­je da ste sve više vodi­telj pro­jek­ta, a sve manje kre­ati­vac. To je zapra­vo ‘dobra’ biro­krat­ska tak­ti­ka kako bi se otu­pi­la oštri­ca i rele­vant­nost umjet­nič­ke pro­duk­ci­je u zapad­nom svi­je­tu. Čini mi se da su pita­nja i ogra­ni­če­nja u pri­ja­va­ma otka­da smo ušli u EU sa sva­kom godi­nom sve broj­ni­ja, a slo­bo­de unu­tar kre­ira­nja pro­je­ka­ta sve ogra­ni­če­ni­je. U sva­kom slu­ča­ju, možda je vri­je­me da se izna­đu nove tak­ti­ke dje­lo­va­nja želi­mo li osta­ti rele­vant­ni, slo­bod­ni i radi­ti uko­rak s onim što se oko nas doga­đa, a ne tek kada nešto pos­ta­ne ‘ključ­na riječ’ ili ‘cilja­ni ishod’ aplikacije.

 

‘Crtice’ iz turizma

 

Razmjenu iskus­tva i pro­izvod­nju zna­nja nas­to­ji­te potak­nu­ti i na lokal­noj, mikro­ra­zi­ni, poput istra­ži­vač­kog pro­jek­ta ‘Kreativne stra­te­gi­je’ (2010.) u koji ste uklju­či­li sta­nov­ni­ke čuve­ne Mamutice, ‘maši­ne za sta­no­va­nje’ iz 1975. u zagre­bač­kom nase­lju Travno?

Taj se pro­jekt bavi nas­tan­kom, razvo­jem, zna­če­nji­ma i utje­ca­ji­ma kre­ativ­nih stra­te­gi­ja, kako na poje­din­ca tako i na širu druš­tve­nu zajed­ni­cu. Sastoji se od tri razvoj­na, simul­ta­no pro­ve­di­va seg­men­ta: teorij­skog istra­ži­va­nja, umjet­nič­ke pro­duk­ci­je i kri­tič­ke reflek­si­je o samim pro­ce­si­ma i rezul­ta­ti­ma pro­jek­ta. Umjetničku pro­duk­ci­ju orga­ni­zi­ra­la sam po modu­li­ma, sva­ki ima spe­ci­fi­čan pris­tup temi, a kroz prak­su se razvi­ja­ju i raz­li­či­te meto­do­lo­gi­je i nači­ni ana­li­ze rezul­ta­ta. Dosad su reali­zi­ra­na tri modu­la u koje sam od samog počet­ka uklju­či­la velik broj sudi­oni­ka. Prvi modul o zagre­bač­koj Mamutici bio je vezan uz teme jav­nog pros­to­ra, dru­gi uz depri­vi­le­gi­ra­ne zajed­ni­ce u Mexico Cityju, a tre­ći, ‘Početnica’, bavio se aktu­al­nom pro­ble­ma­ti­kom samo­or­ga­ni­zi­ra­nja rad­ni­ka i dru­gih gra­đan­skih ini­ci­ja­ti­va u hrvat­skom kon­tek­s­tu, raz­ma­tra­ju­ći širi krug aktu­al­nih druš­tve­nih tema.

 

Pored ovih slo­že­nih, čes­to i ‘teških’ tema, peri­odič­no se pojav­lju­ju i one u koji­ma na humo­ris­ti­čan, kat­kad i cini­čan način doti­če­te doma­ću druš­tve­nu zbi­lju, naj­češ­će turi­zam, poput akci­je na Trešnjevačkom pla­cu pod nazi­vom ‘Utržak sun­ca’ iz 2010. U tim se pro­jek­ti­ma tako­đer nas­to­ji­te ‘sakri­ti’, biti nevid­lji­va kao umjet­ni­ca. Kakvim vidi­te polo­žaj i funk­ci­ju umjet­ni­ka u budućnosti?

Kod dugo­go­diš­njih surad­nič­kih pro­je­ka­ta pro­ces rada zah­ti­je­va od mene da puno toga što pret­hod­no osmis­lim ‘pre­dam’ dru­gi­ma na dopu­nja­va­nje, kori­šte­nje, obli­ko­va­nje – do fina­li­za­ci­je rada ili kao sam rad. U tom smis­lu je ‘nevid­lji­vost’ dik­ti­ra­na logi­kom pro­jek­ta. U slu­ča­ju krat­kih ‘crti­ca’ iz našeg turiz­ma to nije potreb­no, u svim tim rado­vi­ma sam pri­sut­na i kao izvo­đa­či­ca akci­ja, jer oni nose u sebi notu humo­ra, ciniz­ma, vrstu okre­ta­nja ulo­ga. Ako gle­dam una­trag, pro­mje­ne u polo­ža­ju umjet­ni­ka u nas u pro­tek­lih su dva­de­set godi­na vrlo male. Krajem 1990-ih spa­da­li smo u zanim­ljiv ‘istoč­ni blok’, što je ima­lo svo­ju publi­ku, kolek­ci­ona­re, izlož­be, kus­to­se…, a sada pos­ta­je­mo puno manje zanim­lji­va peri­fe­ri­ja Europske uni­je. Četrdeset godi­na koje smo pro­ve­li izvan Zapada uči­ni­lo nas je jedins­tve­ni­ma – sada smo u situ­aci­ji ‘zapad­ne’ kolo­ni­za­ci­je, kako pri­vre­de, pri­rod­nih resur­sa, rad­ne sna­ge, tako i kul­tu­re. Umjesto da se vadi­mo na geopo­li­tič­ku pozi­ci­ju koju ima­mo, mis­lim da je na svi­ma nama da se unu­tar zada­nih okvi­ra, uko­li­ko želi­mo osta­ti rele­vant­ni, pamet­no pozicioniramo.

 

ZAGREB, 23. srp­nja 2019.