Tekst:

Andreja Kulunčić: Pravo lice društva vidi se iz njegova odnosa prema obespravljenima

Intervju Nine Ožegović u Nacionalu

Nina Ožegović, Zagreb, sije­čanj 2012.
Članak objav­ljen u Nacionalu br. 843

Društveno anga­ži­ra­na umjet­ni­ca, koja svo­jim rado­vi­ma upo­zo­ra­va domi­nant­ne u druš­tvu na soci­jal­nu neprav­du, govo­ri o Latinskoj Americi koja je pro­mi­je­ni­la nje­zin svje­to­na­zor, dis­kri­mi­na­tor­skim zako­ni­ma u zapad­nim zem­lja­ma te isti­če da svat­ko može pri­do­ni­je­ti da svi­jet bude bolji

 

Andreja Kulunčić je jed­na od naj­in­tri­gant­ni­jih i poli­tič­ki naj­an­ga­ži­ra­ni­jih umjet­ni­ca, koja se oko 15 godi­na bavi druš­tve­no anga­ži­ra­nim i poli­tič­kim tema­ma, tzv. druš­tve­nom prak­som, što i pre­da­je na zagre­bač­koj Akademiji likov­nih umjet­nos­ti. Svoje među­na­rod­no priz­na­te pro­jek­te izla­ga­la je na naj­pres­tiž­ni­jim izlož­ba­ma svi­je­ta, poput Documente 11 u Kasselu i Manifeste 4 u Frankfurtu, ali i na broj­nim bije­nal­nim izlož­ba­ma, pri­mje­ri­ce, u Istanbulu i Liverpoolu.

Izlagala je i u ugled­noj newyor­škoj gale­ri­ji P.S.1, a upra­vo je u tije­ku pre­zen­ta­ci­ja nje­zi­na pro­jek­ta “index.žene” o polo­ža­ju žene u tali­jan­skom druš­tvu u Napulju. Također, počet­kom velja­če sudje­lu­je u veli­kom pro­jek­tu “Kreativne stra­te­gi­je: zajed­ni­ca” u Mexico Cityju u kojem se bavi obes­prav­lje­nim manji­na­ma. Njeni rado­vi kao što su “Distributivna prav­da”, “Zatvorena zbi­lja-embrio” ili oni o polo­ža­ju azi­la­na­ta i obes­prav­lje­nih manji­na u zapad­nim zem­lja­ma, koje je reali­zi­ra­la u Austriji, Sloveniji, Njemačkoj i Švicarskoj, niko­ga nisu ostav­lja­li rav­no­duš­nim. Po voka­ci­ji je ide­alist i vje­ru­je da svat­ko od nas može pri­do­ni­je­ti pobolj­ša­nju svi­je­ta, pa u svo­jim mul­ti­dis­ci­pli­nar­nim, inte­rak­tiv­nim i istra­ži­vač­kim pro­jek­ti­ma naj­vi­še uka­zu­je na soci­jal­nu neprav­du i nepra­ved­nu dis­tri­bu­ci­ju moći, resur­sa i nov­ca u Trećem svi­je­tu, ali i u zem­lja­ma gdje je neo­li­be­ral­ni kapi­ta­li­zam pobi­je­dio humanost.

 

Poznati ste kao umjet­ni­ca koja se bavi druš­tve­no anga­ži­ra­nim tema­ma, pri­mje­ri­ce, mar­gi­na­li­zi­ra­nim druš­tve­nim sku­pi­na­ma kao što su Bolivijci u Austriji, Bosanci u Sloveniji ili zatvo­re­ni­ci u Luxembourgu. Što vas je usmje­ri­lo pre­ma druš­tve­noj prak­si u umjetnosti?

- Nakon što sam diplo­mi­ra­la kipar­stvo na Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Beogradu, nas­ta­vi­la sam stu­dij na aka­de­mi­ji u Budimpešti, tako­đer kipar­stvo, gdje su se u to vri­je­me 1992. već radi­le slo­bod­ni­je for­me. Zatim sam otiš­la na šest mje­se­ci u Jordan i Siriju, a kas­ni­je na godi­nu dana u Latinsku Ameriku. Latinska Amerika je bila ključ­na za moj svje­to­na­zor jer sam se tamo upoz­na­la s pra­ved­nom i nepra­ved­nom glo­bal­nom dis­tri­bu­ci­jom resur­sa i moći. Vidjevši tamoš­nju obes­prav­lje­nost lju­di i sve­pri­sut­nu neprav­du, poče­la sam raz­miš­lja­ti o tome kako Europa i dalje isi­sa­va resur­se iz dru­gih i isko­ri­šta­va tuđi rad, te kako smo na teme­lju toga gra­di­li europ­ske drža­ve. Odjednom su mno­ga moja sta­ja­li­šta doš­la u pita­nje, čak i ona koja sam stek­la likov­nim obra­zo­va­njem, i nisam se više mogla divi­ti stva­ri­ma koje su me rani­je odu­šev­lja­va­le. U Zagreb sam se vra­ti­la pro­mi­je­nje­na — pos­ta­la sam osjet­lji­vi­ja na tuđe pro­ble­me, na soci­jal­nu neprav­du, i bilo je logič­no da sam se poče­la bavi­ti druš­tve­no anga­ži­ra­nim temama.

 

Na počet­ku kari­je­re, počet­kom ’90-ih, okre­nu­li ste se inter­net­skim, a zatim i mul­ti­dis­ci­pli­nar­nim i inte­rak­tiv­nim pro­jek­ti­ma koji su se bavi­li poli­tič­kim tema­ma i uklju­či­va­li su veli­ki broj raz­li­či­tih surad­ni­ka. Zašto ste se prvo odlu­či­li za web projekte?

- U to vri­je­me Hrvatska je bila dos­ta zatvo­re­na zem­lja, a pos­to­ja­la su i veli­ka fina­cij­ska ogra­ni­če­nja pa mi se čini­lo da se na inter­ne­tu kao novom i zanim­lji­vom medi­ju mogu bavi­ti aktu­al­nim tema­ma kao što je pita­nje tran­zi­ci­je, demo­kra­ci­je, izbo­ra i slič­no. Nekako isto­dob­no poče­la sam se bavi­ti i kon­kret­nim druš­tve­nim pro­ble­mi­ma iza kojih sto­ji gru­pa lju­di u odre­đe­noj, pro­ble­ma­tič­noj situ­aci­ji. Moj prvi mul­ti­dis­ci­pli­nar­ni pro­jekt iz 1999. “Zatvorena zbi­lja — embrio” govo­rio je o genet­skom inže­nje­rin­gu i bio je lju­di­ma intri­gan­tan. Radilo se o tome da su dvi­je oso­be, bira­ju­ći pre­ko inter­ne­ta među ponu­đe­nim opci­ja­ma, mogle kre­ira­ti zajed­nič­ki embrij. Na kra­ju rada su se sta­tis­tič­ki rezul­ta­ti embri­ja uspo­re­đi­va­li s našim pos­to­je­ćim druš­tvom, što je otva­ra­lo puno etič­kih pita­nja. U gale­ri­ju sam pozva­la struč­nja­ke — filo­zo­fe, teolo­ge i mole­ku­lar­ne biolo­ge i liječ­ni­ke, koji su izno­si­li svo­je argu­men­te za i pro­tiv genet­skog inže­nje­rin­ga te tako omo­gu­ći­li publi­ci da for­mi­ra svo­je miš­lje­nje. U isto vri­je­me pos­ta­vi­la sam i rad o sud­bi­na­ma lju­di u tran­zi­ci­ji. Pitala sam se kako se poje­di­nac nosi s pro­mje­na­ma u druš­tvu? Tako je nas­tao rad “NAMA 1908 zapos­le­ni­ka, 15 rob­nih kuća”, city-lig­h­ts pla­ka­ti po cen­tru Zagreba s Naminom rad­ni­com koja svje­do­či tome da mi u tran­zi­ci­ji pro­da­je­mo rad­ni­ke i imovinu.

 

Projekt “Bosanci van!” reali­zi­ra­li ste u sklo­pu ide­je “Muzej na uli­ci” ljub­ljan­ske Moderne gale­ri­je, a spe­ci­fi­čan je bio po tome što ste u nje­ga uklju­či­li bosan­ske gra­đe­vin­ske rad­ni­ke. Kako su oni pri­hva­ti­li vaš prijedlog?

- Željela sam rad­ni­ci­ma omo­gu­ći­ti da se oni akti­vi­ra­ju i pro­go­vo­re u jav­nos­ti o izrab­lji­vač­kom odno­su Slovenaca pre­ma nji­ma. Pozvali smo tro­ji­cu rad­ni­ka, koji su u tom tre­nut­ku radi­li na reno­vi­ra­nju Moderne gale­ri­je, da sku­pa radi­mo na pro­jek­tu pod istim uvje­ti­ma. Oni su želje­li otvo­re­nu i oštru kam­pa­nju, pa smo na pla­ka­ti­ma širom cen­tra Ljubljane obja­vi­li nji­ho­ve foto­gra­fi­je u situ­aci­ja­ma u koji­ma žive i rade, te nat­pi­se “Bosanci van!” i nji­ho­ve izja­ve. Na jed­nom pla­ka­tu je pisa­lo: “Moram radi­ti pod bilo kak­vim uvje­ti­ma jer mi je rad­na viza veza­na za pos­lo­dav­ca. Otkaz auto­mat­ski zna­či i odla­zak iz Slovenije.” Bojala sam se da će im nakon te kam­pa­nje pos­lo­da­vac dati otkaz, među­tim, oni su ustra­ja­li u svom naumu s obraz­lo­že­njem da im je dos­ta ugnje­ta­va­nja. Naime, svi nji­ho­vi pro­ble­mi pro­is­ti­ču iz jed­nog zako­na, koji kaže da je nji­ho­va rad­na viza veza­na uz pos­lo­dav­ca. To kon­kret­no zna­či da ako žele pro­mi­je­ni­ti pos­lo­dav­ca, auto­mat­ski gube vizu i vra­ća­ju ih u Bosnu, a onda je pita­nje hoće li ponov­no dobi­ti dozvo­lu za rad u Sloveniji. Zbog toga pris­ta­ju i na naj­go­re uvje­te rada, nema­ju alter­na­ti­vu. Ja to nazi­vam ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­nim isko­ri­šta­va­njem, jer je takav oblik odno­sa pre­ma nji­ma omo­gu­ćen zako­nom. Projekt je doži­vio cen­zu­ru: pla­ka­ti su nakon neko­li­ko dana ski­nu­ti! Moderna gale­ri­ja je zatra­ži­la objaš­nje­nje od gra­da, a nakon par dana došao im je odgo­vor da je doš­lo do admi­nis­tra­tiv­ne pogre­ške i pla­ka­ti su vra­će­ni. Pretpostavljam da je u to vri­je­me neki stra­ni poli­ti­čar dola­zio u Sloveniju i da su ih zbog toga mak­nu­li s ulica.

 

Jeste li se sa slič­nim dis­kri­mi­na­tor­skim zako­ni­ma susre­li i u dru­gim europ­skim zem­lja­ma u koji­ma ste radi­li pro­jek­te s azilantima?

- Takvi dis­kri­mi­na­tor­ski zako­ni nisu slo­ven­ski izum, oni pos­to­je u mno­gim zapad­nim drža­va­ma kao što su Austrija i Njemačka, koje ima­ju još gore i per­fid­ni­je zako­ne. Tako azi­lan­ti u Njemačkoj po zako­nu ne smi­ju radi­ti, ali da bi od drža­ve dobi­li bono­ve, koji­ma mogu kupi­ti hra­nu, u nekim opći­na­ma mora­ju radi­ti ono što im vlast nalo­ži. Tako sam sre­la uči­te­lji­cu iz Latinske Amerike koja je mora­la čis­ti­ti ško­lu, što je za nju bilo poni­ža­va­ju­će, kao i pla­ća­nje bono­vi­ma u duća­nu jer su je svi gle­da­li popri­je­ko. Međutim, pos­to­je raz­li­ke izme­đu bosan­skih rad­ni­ka u Sloveniji i, reci­mo, Južnoamerikanaca u Švicarskoj. Bosanci ne pris­ta­ju biti “Drugi” — oni žele svo­ja pra­va. Ljudi koji rade “na crno” u Švicarskoj pri­hva­ća­ju biti “dru­gi” jer se zbog toga što nisu bije­li, ne zna­ju jezik i nema­ju nov­ca osje­ća­ju infe­ri­or­no u odno­su na domi­nant­no sta­nov­niš­tvo. Zato je u Švicarskoj bilo puno teže radi­ti pro­jekt zajed­no s rad­ni­ci­ma, objas­ni­ti im da kao lju­di oni nisu ile­gal­ni, nego su zako­nom ile­ga­li­zi­ra­ni, odnos­no, da je nji­hov obes­prav­lje­ni polo­žaj uvje­to­van raz­nim povi­jes­nim, geograf­skim i eko­nom­skim raz­lo­zi­ma te da ih nit­ko nema pra­vo obes­prav­lji­va­ti. Oni žive i po 20 godi­na u toj zem­lji i pri­do­no­se nje­nom razvo­ju svo­jim radom.

 

U kojoj se mje­ri vaš pro­jekt “index.žene”, koji upra­vo tra­je u Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti “Dona regi­na Madre” u Napulju, raz­li­ku­je od slič­nog u Splitu?

- Projekt “index.žene” pro­ble­ma­ti­zi­rao je polo­žaj žene u split­sko-dal­ma­tin­skoj regi­ji. Ideja je bila ponu­di­ti žena­ma da jav­no defi­ni­ra­ju svoj polo­žaj u druš­tvu i obi­te­lji. Kako sam sma­tra­la da Napulj i Split ima­ju slič­nos­ti — to su medi­te­ran­ski gra­do­vi koji slič­no koti­ra­ju u odno­su na osta­tak zem­lje — zaklju­či­la sam da bi bilo zanim­lji­vo uspo­re­di­ti rezul­ta­te. Tjedan dana pri­je otvo­re­nja izlož­be “Žena na ras­križ­ju ide­olo­gi­ja”, na uli­ca­ma Splita pos­tav­lje­ni su pla­ka­ti na koji­ma su žena­ma ponu­đe­ne tri opci­je: Osjećam se — zado­volj­na, zlos­tav­lja­na ili dis­kri­mi­ni­ra­na. Objavljen je i tele­fon­ski broj na koji su se žene mogle ano­nim­no jav­lja­ti, a zatim su nji­ho­vi odgo­vo­ri pomo­ću inter­ne­ta bili pro­ji­ci­ra­ni na plat­no u Marmontovoj uli­ci. U Splitu se poka­za­lo da se 49 pos­to žena osje­ća dis­kri­mi­ni­ra­no, 38 pos­to zado­volj­no i 13 zlos­tav­lja­no. Rad za Napulj je malo pro­mi­je­njen i pita­nja se više refe­ri­ra­ju na nedav­nu ber­lus­co­ni­za­ci­ju, koja je jako una­za­di­la polo­žaj žena u Italiji. Za sada se još ne može govo­ri­ti o konač­nim rezul­ta­ti­ma jer izlož­ba tra­je do 6. velja­če, pa se broj­ke, koje se objav­lju­ju na ekra­nu na napulj­skom Željezničkom kolo­dvo­ru, sva­kod­nev­no mije­nja­ju. No kada pro­jekt zavr­ši bit će zanim­lji­vo uspo­re­di­ti polo­žaj žene u Splitu i Napulju.

 

Česta tema vaših pro­je­ka­ta su pre­dra­su­de i dis­kri­mi­na­ci­ja pre­ma azi­lan­ti­ma, kao što je bio slu­čaj s pro­vo­ka­tiv­nim radom “Samo za Austrijance” koji ste reali­zi­ra­li u Austriji.Možete li na pri­mje­ru tog rada objas­ni­ti svo­ju metodologiju?

- U sva­ki pro­jekt kre­ćem ‘iz osje­ća­ja’, pri­mje­ri­ce, u Austriji mi se čini­lo da su migran­ti­ce loše tre­ti­ra­ne, zatim napra­vim istra­ži­va­nje ili koris­tim pos­to­je­će jer sma­tram da se rad mora teme­lji­ti na objek­tiv­nos­ti, a tek onda gra­dim vlas­ti­ti rad. U ovom slu­ča­ju koris­ti­la sam goto­vo istra­ži­va­nje o odno­su pos­lo­dav­ki pre­ma migran­ti­ca­ma koje rade u doma­ćins­tvu, a napra­vi­la ih je udru­ga žena žena iz Bolivije. Napravila sam kla­si­čan oglas za posao na kojem je pisa­lo “Samo za Austrijance” i obja­vi­la ga u lokal­nim novi­na­ma, nali­je­pi­la na sta­bla i osta­vi­la u poštan­skim san­du­či­ći­ma. Oglas je bio za pos­lo­ve čiš­će­nja i pros­ti­tu­ci­ju, dva naj­ras­pros­tra­nje­ni­ja pos­la “na crno” u toj regi­ji, a uklju­či­vao je sve res­trik­ci­je i nedos­tat­ke s koji­ma se obič­no susre­ću migran­ti. Oglas je nudio jako niske pla­će, otkaz bez naj­a­ve, pre­ko­vre­me­ni rad bez pla­ća­nja, nikak­vu pri­ja­vu, mogu­ću ras­nu i sek­su­al­nu dis­kri­mi­na­ci­ju i pisa­lo je da ne oče­ku­ju zdrav­s­tve­no osi­gu­ra­nje, pri­ja­vu borav­ka ili priz­na­va­nje diplo­me. Objavili smo i tele­fon­ski broj na koji se jav­lja­la soci­jal­na rad­ni­ca, koja je zain­te­re­si­ra­ni­ma objas­ni­la da se zapra­vo radi o istra­ži­va­nju te im je pos­ta­vi­la neko­li­ko pita­nja jer smo htje­li saz­na­ti što Austrijanci mis­le o tak­vom pos­tu­pa­nju s migran­ti­ca­ma. Komentari Austrijanaca bili su jako raz­li­či­ti: neki su bili šoki­ra­ni i u nevje­ri­ci su nas pita­li kako se usu­đu­je­mo tak­ve pos­lo­ve ponu­di­ti Austrijancima jer su oni viša kla­sa, dru­gi su bili zado­volj­ni našom ini­ci­ja­ti­vom priz­nav­ši nam da ima­ju zeta iz Afrike i da je naše opa­ža­nje apso­lut­no toč­no, a tre­ći su mis­li­li da smo neka nova poli­tič­ka stran­ka ili udru­ga. Ideja pro­jek­ta je bila da Austrijanci, dak­le, domi­nant­no sta­nov­niš­tvo, raz­mis­le o svom odno­su i pona­ša­nju pre­ma migran­ti­ma. Za mene je to ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ra­ni rasi­zam jer zako­ni ne šti­te, već gura­ju migran­te u takav položaj.

 

Možete li objas­ni­ti sušti­nu veli­kog pro­jek­ta “O sta­nju naci­je”, koji ste pos­ta­vi­li 2008. u gale­ri­ji Miroslav Kraljević u Zagrebu?

- Tom pro­jek­tu je pret­ho­di­lo jed­no­go­diš­nje istra­ži­va­nje o tome tko su ‘dru­gi’ u zagre­bač­koj sre­di­ni, a pro­ve­la sam ga u surad­nji s psi­ho­lo­zi­ma, soci­olo­zi­ma i antro­po­lo­zi­ma te stu­den­ti­ma Filozofskog fakul­te­ta. U foku­su pro­jek­ta bilo je pita­nje soci­jal­ne dis­tan­ce, odnos­no, tole­ran­ci­je i odno­sa pre­ma manji­na­ma — vjer­skim, naci­onal­nim ili sek­su­al­nim. Htjeli smo saz­na­ti bismo li pri­hva­ti­li Crnca, Roma ili Kineza kao pri­ja­te­lja ili kao uči­te­lja svog dje­te­ta, sla­že­mo li se s homo­sek­su­al­nim bra­ko­vi­ma ili bismo li mogli pri­hva­ti­li Muslimana, Židova ili Srbina kao svo­ga susje­da ili pred­sjed­ni­ka drža­ve. Istraživanje je poka­za­lo da Zagrepčani kao ‘dru­ge’ naj­vi­še vide homo­sek­su­al­ce, zatim Rome i na kra­ju Kineze. Njih naj­ma­nje žele vidje­ti kao pred­sjed­ni­ka drža­ve ili part­ne­ra svog dje­te­ta. Pokazalo se da sli­ku o Drugome kod nas stva­ra­ju crk­va, obi­telj, ško­la i medi­ji. Odabrala sam medi­je kao naj­po­god­ni­je za dje­lo­va­nje unu­tar budže­tom i vre­me­nom ogra­ni­če­nog pro­jek­ta. U gale­ri­ji smo tijek­lom izlož­be orga­ni­zi­ra­li radi­oni­ce za stu­den­te novi­nar­stva, soci­olo­gi­je i antro­po­lo­gi­je, okru­gle sto­lo­ve o pita­nju etič­nos­ti medi­ja i nači­nu pisa­nja o Drugome, a kao naj­važ­ni­ji ele­ment pro­jek­ta, sku­pa smo izra­đi­va­li “virus vijes­ti” za domi­nant­ne medi­je. One su bile poku­šaj “nor­ma­li­za­ci­je” pozi­ci­je ovih gru­pa unu­tar glav­nog medij­skog pros­to­ra. Najteži dio pos­la bilo je pro­gu­ra­ti vijes­ti u pra­ve medi­je. Recimo, u rubri­ci dnev­nih novi­na “Vox popu­li” obja­vi­ti i miš­lje­nje Roma ili Kineza o urba­nis­tič­kim pro­mje­na­ma na Kvatriću, a ne samo miš­lje­nje domi­nant­ne popu­la­ci­je. Ili na radi­ju, u emi­si­ji o kaza­liš­noj pred­sta­vi, pus­ti­ti izja­vu muške oso­be kako je “pres­tao dola­zi­ti u kaza­li­šte kada je raski­nuo s deč­kom”, što u hrvat­skom ete­ru još uvi­jek nije pri­hva­će­no. To je bilo nemo­gu­će pro­gu­ra­ti u dnev­ne novi­ne, među­tim, neko­li­ko tjed­nih novi­na, radi­opos­ta­ja i inter­net­skih por­ta­la reagi­ra­lo je pozitivno.

 

Vaš pro­jekt “Jedan fra­nak = jedan glas”, reali­zi­ran u Zürichu, sma­tra se vašim naj­po­li­tič­ni­jim pro­jek­tom. Zašto?

- Zato što je to bila poli­tič­ka umjet­nič­ka inter­ven­ci­ja, kojom smo ušli u izra­van dija­log sa švi­car­skim Parlamentom, koji lju­di­ma što rade i žive “na crno” može olak­ša­ti izda­va­nje papi­ra. Na glav­nom željez­nič­kom kolo­dvo­ru u Zürichu pos­ta­vi­li smo veli­ki dis­play na kojem se emi­ti­rao poziv svim lju­di­ma bez doku­me­na­ta da doni­ra­ju jedan fra­nak te da time sebi posred­no omo­gu­će jedan poli­tič­ki glas. Prikupili smo oko dvi­je tisu­će fra­na­ka i zatim smo taj novac doni­ra­li švi­car­skom par­la­men­tu u Bernu, koji se tada obnav­ljao, te zatra­ži­li od njih da za tu dona­ci­ju kupe stol, pro­zor li ofar­ba­ju zid, te da pos­ta­ve plo­či­cu na kojoj bi pisa­lo da je to pok­lon švi­car­skom par­la­men­tu od lju­di bez legal­nih doku­me­na­ta. Ta bi plo­či­ca tre­ba­la biti sva­kod­nev­ni pod­sjet­nik da ile­ga­li­zi­ra­ni svo­jim radom gra­de švi­car­sko druš­tvo, ali da zauz­vrat nema­ju ni osnov­na ljud­ska pra­va. Parlament je prvo pris­tao pre­uze­ti novac i dogo­vo­ri­li smo datum kada ćemo sve­ča­no uru­či­ti ček i plo­či­cu, da bi par­la­ment dva sata pri­je dogo­vo­re­na vre­me­na — otka­zao susret. Cilj pro­jek­ta je bilo otva­ra­nje druk­či­jeg jav­nog dija­lo­ga i osna­ži­va­nje ile­ga­li­zi­ra­nih lju­di, što smo i pos­ti­gli. Aktivisti tvr­de da u Švicarskoj ima oko 300 tisu­ća ile­ga­li­zi­ra­nih, dok vla­da priz­na­je samo 80 tisu­ća, no pra­ve je broj­ke nemo­gu­će saznati.

 

Kome su zapra­vo nami­je­nje­ni vaši projekti?

- Projekti su prvens­tve­no nami­je­nje­ni oni­ma koji su u domi­nant­noj pozi­ci­ji u druš­tvu. Naime, vaš odnos pre­ma lju­di­ma s mar­gi­ne — Romima, azi­lan­ti­ma, homo­sek­su­al­ci­ma ili psi­hič­kim boles­ni­ci­ma — poka­zu­je vaše pra­vo lice, odnos­no, pra­vo lice druš­tva. Recimo, kada u Švicarskoj uhva­te kli­jen­ta s pros­ti­tut­kom koja radi na crno, ona će ima­ti ogrom­ne pro­ble­me, a nje­mu neće biti ništa, barem je takav zakon bio 2008. godi­ne. Kad se u Švedskoj dogo­di ista stvar, kli­jent će ima­ti puno pro­ble­ma, a pros­ti­tut­ka će dobi­ti soci­jal­nu ili neku dru­gu pomoć. Naravno, i u Švedskoj pos­to­ji sup­til­ni rasi­zam pre­ma azi­lan­ti­ma, ali nije otvo­ren, nije ins­ti­tu­ci­ona­li­zi­ran i ne oprav­da­va se u jav­nos­ti. No ja ne optu­žu­jem te lju­de. Ja ape­li­ram na pro­mje­nu zako­na koji su omo­gu­ći­li tak­vu situaciju.

 

Jasno je da umjet­nost ne može pro­mi­je­ni­ti svi­jet, no kak­ve efek­te oče­ku­je­te od svo­jih projekata?

Mislim da svo­jim pro­jek­ti­ma mogu utje­ca­ti na osvje­šta­va­nje i sen­zi­bi­li­zi­ra­nje jav­nos­ti u odno­su na odre­đe­ne druš­tve­ne pro­ble­me. Također, pro­jek­ti­ma želim akti­vi­ra­ti i osna­ži­ti mar­gi­na­li­zi­ra­ne gru­pe, pru­ži­ti im neku vrstu druk­či­jeg kana­la za komu­ni­ka­ci­ju o pro­ble­mu u kojem se nala­ze. Ne vje­ru­jem da jed­nim radom mogu napra­vi­ti radi­kal­nu pro­mje­nu, ali vje­ru­jem da ima puno lju­di, od pisa­ca i novi­na­ra do raz­nih udru­ga i poli­ti­ča­ra, koji rade na toj pro­mje­ni. Ne sla­žem se s ocje­nom da poje­di­nac ništa ne može pro­mi­je­ni­ti. Može! Svatko od nas je dio druš­tva i može sva­kog dana malo poma­lo mije­nja­ti svi­jet — kao rodi­telj, uči­telj, političar…

 

Već radi­te na novom veli­kom pro­jek­tu “Kreativne stra­te­gi­je: zajed­ni­ca” u Mexico Cityju, koji tako­đer uklju­ču­je obes­prav­lje­ne zajed­ni­ce. U kojoj ste fazi?

- U ruj­nu 2011. napra­vi­la sam pre­li­mi­nar­no istra­ži­va­nje s dose­lje­ni­ci­ma iz unu­traš­njos­ti zem­lje koji žive po rubo­vi­ma Mexico Cityja u lošim život­nim uvje­ti­ma. Oni su se orga­ni­zi­ra­li na loka­loj razi­ni i poku­ša­va­ju kre­ativ­nim stra­te­gi­ja­ma isho­di­ti od gra­da papi­re za kuće, pri­ključ­ke za vodu i stru­ju, dobi­ti ško­lu za dje­cu i slič­no. Dakle, riječ je o bor­bi mar­gi­na­li­zi­ra­nih sku­pi­na, naj­vi­še ras­pros­tra­nje­nih po Južnoj Americi, Indiji i Africi, koje se na pame­tan i neagre­si­van način bore pro­tiv neo­li­be­ral­nog kapi­ta­liz­ma i tako ostva­ru­ju svo­ju život­nu potre­bu te pobolj­ša­va­ju opću život­nu situ­aci­ju cije­log nase­lja. Mislim da tak­va samo­or­ga­ni­za­ci­ja pred­stav­lja jedan vid otpo­ra ovom ludi­lu ban­ka­ra i osi­gu­ra­va­ju­ćih dru­šta­va, kojem smo izloženi.

 

Na vašoj retros­pek­ti­vi u Galeriji Nova pri­je neko­li­ko godi­na pos­tav­lje­no je pita­nje je li to što radi­te umjet­nost, jer vaši su pro­jek­ti slič­ni­ji soci­olo­škim istraživanjima.

- Kad soci­olog ili antro­po­log ode u bra­zil­sku džun­glu, on će objek­tiv­no, slu­že­ći se znans­tve­nim meto­da­ma, sni­mi­ti situ­aci­ju na tere­nu i neće ništa mije­nja­ti, a zatim će o rezul­ta­ti­ma obja­vi­ti rad. A ja ću poku­ša­ti zajed­no s domo­ro­dač­kim sta­nov­niš­tvom, koje je čes­to nasil­no uve­de­no u europ­sku kul­tu­ru, nešto pro­mi­je­ni­ti. Kroz pro­jekt im pomo­ći da osvi­jes­te svo­ju situ­aci­ju, osna­ži­ti ih te sku­pa s nji­ma izra­di­ti oru­đe koje će im pomo­ći da se sami akti­vi­ra­ju na sup­ti­lan način.

 

Kako vaši pro­jek­ti koti­ra­ju na trži­štu umjetnina?

- Nikako! To je nepro­dav­lji­vo. Malo tko bi u svo­joj dnev­noj sobi htio ima­ti rad o Bosancima rad­ni­ci­ma, psi­hič­kim boles­ni­ci­ma ili zatvo­re­ni­ci­ma u luk­sem­bur­škom zatvo­ru. Prodala sam malo rado­va, uglav­nom muze­ji­ma, i to po nižoj cije­ni od one koju sam potro­ši­la za te pro­jek­te. Kako su u goto­vo sva­kom mom radu važ­ni lju­di, kod pro­da­je rada insis­ti­ram da se poštu­je nji­ho­vo dos­to­jans­tvo pa sto­ga tra­žim da se u ugo­vo­ru pre­ci­zi­ra način pre­zen­ta­ci­je u muze­ju. Do pro­da­je ne dođe ako vidim da muzej ne može ili ne želi ispo­što­va­ti moje uvje­te postava.

 

Može li se živje­ti od tak­ve umjet­nič­ke prakse?

- Tu nema zara­de. Moji pro­jek­ti su vrlo kom­plek­s­ni — anga­ži­ra­no je puno lju­di na tere­nu, koji na nje­mu pone­kad rade i godi­na­ma, tako da su tro­ško­vi reali­za­ci­je od 10 tisu­ća eura kod manjih pro­je­ka­ta pa do 70, 80 tisu­ća eura kod slo­že­ni­jih. Nas neko­li­ko smo se 2001. udru­ži­li u nev­la­di­nu udru­gu Multidisciplinarni pro­jek­ti i akci­je (MAPA) za umjet­nost, zna­nost i teh­no­lo­gi­ju i kad osmis­lim neki pro­jekt, poku­ša­vam dobi­ti pot­po­ru od Ministarstva kul­tu­re, Grada Zagreba i ino­zem­nih fon­do­va ili gale­ri­ja, što čes­to tra­je i do godi­nu dana. Tek kada osi­gu­ram sred­stva, kre­ćem u reali­za­ci­ju pro­jek­ta. Kod nas se podra­zu­mi­je­va da umjet­nik sve radi gra­tis, no u Europi je situ­aci­ja sasvim druk­či­ja. Primjerice, u zapad­noj Europi kada vas pozo­vu na surad­nju, čes­to vam ponu­de tri raz­li­či­ta budže­ta za umjet­ni­ke; jedan pokri­va tro­ško­ve pro­duk­ci­je rada, dru­gi hono­rar umjet­ni­ka, a tre­ći puto­va­nja i bora­vak umjet­ni­ka u toj zem­lji. I sve je to regu­li­ra­no ugo­vo­rom. U tom bi mi smis­lu bilo lak­še živje­ti u ino­zem­s­tvu, pri­je sve­ga zbog većih sred­sta­va koji su dos­tup­ni za pro­duk­ci­ju, ali i ure­đe­nih ugo­vo­ra i odno­sa unu­tar struke.

Međutim, kako se bavim druš­tve­nom prak­som, Hrvatska je na neki način, s tran­zi­ci­ja­ma koje pro­la­zi­mo i druš­tve­nim odno­si­ma koje poku­ša­va­mo sva­ko­ga puta izno­va uspos­ta­vi­ti, dobar pros­tor za dje­lo­va­nje i pro­ma­tra­nje, zapra­vo, kom­plek­san druš­tve­ni laboratorij.

 

U pos­ljed­nje se vri­je­me u Hrvatskoj spo­mi­njao pri­jed­log da bi i umjet­ni­ci tre­ba­li dobi­va­ti hono­rar za svo­je izla­ga­nje u gale­ri­ja­ma. Koji je vaš stav o tom prijedlogu?

- Svi koji su uklju­če­ni u rad oko izlož­be tre­ba­li bi dobi­va­ti novac, od teh­ni­ča­ra, spre­ma­či­ce, čuva­ra, kus­to­sa do umjet­ni­ka… i sve bi tre­ba­lo biti regu­li­ra­no ugo­vo­ri­ma. U ino­zem­s­tvu, pri­mje­ri­ce, pos­to­je raz­li­ke u visi­ni hono­ra­ra: za sta­ri rad, koji je već pre­zen­ti­ran u nekoj dru­goj gale­ri­ji, hono­rar je otpri­li­ke tri ili čak četi­ri puta manji nego za novi rad. Također, pos­to­je i sti­pen­di­je za umjet­ni­ke, pri­mje­ri­ce, šved­ski umjet­nik koji je izlo­žio rad na Documenti u Casselu u Njemačkoj dobi­va od drža­ve sva­kog mje­se­ca pro­sječ­nu pla­ću idu­ćih deset godi­na jer se nas­tu­pom na toj pres­tiž­noj izlož­bi pot­vr­dio kao umjet­nik kojeg tre­ba podr­ža­ti u radu. Ja sam nakon izla­ga­nja na Documenti 2002. dobi­la pohva­le i neko­li­ko čla­na­ka u novi­na­ma, što me vese­li­lo, ali mi nije olak­ša­lo dalje umjet­nič­ko dje­lo­va­nje. Honorar za izlož­bu, makar u izno­su od 500 kuna za skup­nu izlož­bu, pita­nje je načel­ne pri­ro­de i tu bi prak­su tre­ba­lo uves­ti i u Hrvatsku.